Kako smo počele da mislimo o patrijarhatu – Žudnja za feminističkom politikom

Lepa Mlađenović

Simone de Beauvoir je godinama posmatrala žene i muškarce sa svog balkona u Parizu, čitala filozofiju preko dana u kafiću u kome je uveče diskutovala sa prijateljima, i trebalo joj je deset godina da napiše istorijsku knjigu Drugi pol koja je izdata 1948. U njoj je, otprilike, rekla: analizirajući patrijarhat kao sistem, žena je u njemu reprezentovana kao Drugo, kao nebitno, neistorijsko, slučajno, žena je Drugi pol. Muškarac je reprezentovan kao ono nužno, istorijsko, on je subjekt i sama istorija. Po toj analizi izlazi da je civilazacija muški proizvod, društvo i država isto.  Dnevna politika isto tako. Ove misli su bile od ključnog značaja za daljnji razvoj društvenih nauka, s jedne strane i ženskog pokreta, s druge. Žene, kao rod koji je društveno konstruisan, u stvari kroz istoriju ne postoje kao političko biće, pre 55 godina rekla je Simone de Beauvoir. Njihova uloga u patrijarhalnom društvu je u domenu ličnog, neistorijskog. S druge strane, početkom sedamdesetih u zemljama Zapada nastale su mnoge grupe za podizanje svesti u kojima su žene krenule da razmenjuju svoja iskustva, šta to znači biti žena. Da se povezuju, osnažuju i preuzimaju polje društvene moći. Da krnje sistem.

no

One su tada došle do istih ovih zaključaka, svaka na svoj način i svojim rečima. Videle su, kroz razmene iskustava, da su sve teme iz života žena kroz istoriju bile nevidljive, nedostupne, nisu imale jezik, nisu imale svoju reprezentaciju… Ženska iskustva su kroz civlizaciju bila iskrivljivana, minimizovana, omalovažena, izostavljena: kao da teme iz života žena nisu ni postojale. Sećate li se iti jedne knjige koju ste pročitale, u kojoj je opisano kako se oseća žena nakon seksualnog uznemiravanja na ulici, recimo, ili silovanja? Zato je sedamdesetih ženski pokret imenovao osnovu svoje politike da je lično političko.

 

lično političko

 

Šta to znači da je privatno društvena stvar, da je lično politično? Pre svega, pojam političnog podrazumeva da je sve što uradimo, bio to izbor ili prisila, čin koji u određenom kontekstu ima svoju društvenu moć ili nemoć, ima svoje mesto u patrijarhalnoj hijerarhiji vrednosti. Na primer, pranje sudova je u patrijarhalnom sistemu repezentovano kao neistorijski bezvredan, neplaćen rad, kojeg zbog toga muškarci izbegavaju, a žene su na njega osuđene. Patrijarhalni sistem vrednosti onda određuje da je pranje sudova u domenu kuće, to jest privatnog i da je zbog toga nebitano. Istorija, reći će patrijarhalna misao, ne zavisi od pranja sudova, nego od odluke muža da li će otvoriti ili ne radnju za prodaju sudova. Tako on ulazi u sistem trgovine i razmene robe, u istoriju. Žene koje te sudove peru, ne. Upravo iz ovih razloga je ženski pokret shvatio i odlučio da je sve lično političko, da je svaki čin deo društvenog sistema, od previjanja beba i brisanja prašine, do rukovođenja državom. To je značilo da su sva osećanja političko pitanje, jer zavise od društvenih uslova života.  A to znači da su emocije jednako važne kao i racionalni činovi.  Ako uspem da preraspodelim vrednosni sistem u sebi pre svega, da mi emotivno bude jednako vredno racionalnom onda sam napravila jedna od prvih činova ka kraju patrijarhata.

Ali, ajde prvo da vidimo šta to znači da je emotivno političko. Na primer, možemo da osećamo jednu vrstu mučnine predveče, a ona može da dolazi od raznih momenata iz života, zato što me je u to vreme neko iz porodice tukao kad sam bila mala, zato što sam svako veče na smrt strahovala da li će otac doći da me pokrrije i zavuče ruku ispod pokrivača i udje u moje telo.  Može biti da je moja bolesna mama uveče imala napade astme i ja sam se plašila, jer šta će biti sa mnom ako nje ne bude bilo. Mučnina, dakle, koju osećamo danas može biti proizvod muškog nasilja iz detinjstva ili straha od napuštanja i odbacivanja, a muško nasilje je zločin, zanemarivanje dece je zločin, a zločin je političko pitanje. Mučnina predveče mi se može dogadjati zato što sam u to vreme dana bila uvek gladna, ili mi je bilo noću hladno, jer sam živela u siromašnoj porodici, a siromaštvo je političko pitanje. Ili može biti da osećam bol u stomaku, jer su uveče djaci izlazili iz škole i vredjali me jer sam druge boje kože, ili sam drugačijih oblika tela od onih koje se smatraju “normalnim”, a ponižavanje je oblik diskriminacije, i to je političko pitanje. Dakle, moje osećanje je proizvod sasvim konkretnih društvenih odnosa, mama-tata-ja, država-društvo-ja, kroz koje se perpetuira patrijarhalni sistem vrednosti i ponižavanja. Moje osećanje je politički sadržaj.

Da bi razumele političnost svakog čina i ne-čina, radikalne feministkinje polaze od analize koja kaže da je ovo društvo konstruisano na hijerarhijama i da je sistem hijerarhija zapravo osnovna osobina patrijarhata. Termin patrijarhat kaže da je na vrhu, na početku, uvek pater, dakle otac ili vođa plemena, uvek muškarac i uvek jedan. Arhe, znači vladati, dakle taj jedan vlada, od njega počinje sve. On je prvi u hijerarhiji, u državi, u naciji, u porodici, ambulanti, crkvi. To je totalna dominacija muškog pola nad privatnom i javnom sferom svih[1]. Po patrijarhalnim obrascima postoji osnovna hijerarhija između žena i muškaraca, između dva društveno konstruisana pola, dalje postoji hijerarhija unutar muških odnosa, i postoje sve moguće ostale hijerarhije na osnovu klase, rase, nacionalnosti, seksualne orijentacije, itd. Patrijarhat funkcioniše tako što stalno proizvodi hijerarhije, što onda jedna grupa ljudi ima više moći nad drugom grupom koju onda kontroliše. U igri je pitanje ko ima moć i ko koga kontroliše, i na taj način se patrijarhat neprekidno obnavlja.

Jedan pravac feministkinja, naslednice Simone de Beauvoir, kažu da je sve konstrukcija, da je sve politika, odnosno, da hijerarhija postoji u svakom odnosu. One kažu da je hijerarhija prisutna u svakom našem momentu, na primer, mi pogledamo sliku i vidimo dve žene i kažemo da je jedna lepa, a druga ružna. Mi smo u tom trenutku ponovile patrijarhat, hijerarhija je u nama i mi ćemo neki sledeći put napraviti određeni čin koji će biti zasnovan na ovoj hijerarhiji. Lepa žena u Evropi je obično ona belja, zato Romkinje nemaju pristup mankenstvu niti posao u “belim” dućanima hrane, nego eventualno u prostorima bez prozora javnih wc-a.  Iz istih razloga žene sa invaliditetima nisu zaposlene ni u buticima, niti u dućanima, niti u firmama. “Bela žena”[2] kako je to objasnio Klaus Tevelajt, simbolički, znači da je to žena srednje klase i da je heteroseksualna, kakva odgovara muškim fantazijama. Zato lezbejke ćute na poslu dok druge heteroseksualne žene pričaju o svojim muževima, jer je jedan znak vredniji, hetero, a to onda znači i da je lepši i da je prihvaćeniji. Tako je i pitanje lepe žene jedno političko pitanje.

 

 

ženski pokret

 

Dakle, još nakon osamdesetih, prva iskustva ženskog pokreta su bila ključna za dalji razvoj statusa žena u društvu: saznale smo da je svaki detalj iz našeg života važan, da telo sve beleži, da je sve što je u nama nastalo iz određenih politika isključivanja ili uključivanja. Dakle, lično je političko, zato što postoji patrijarhat koji je veći od nas, i koji određuje naše uloge pola i klase i rase i seksualne orijentacije pre nego što mi možemo bilo šta tu da izmenimo. Jedan od ključnih tekstova iz tog vremena se zvao Proleteri svih zemalja – ko vam pere čarape? Dakle – Dosta! A drugi slogan je bio: Žena bez muškarca je kao riba bez bicikla i imao je više značenja. Žene su postajale sve autonomnije, i ekonomski, i intelektualno, i emotivno, i seksualno. To znači da su neke žene počele da manje zavise od predstavnika muškog pola. Ženski pokret je omogućio heteroseksualnim ženama da postanu subjekt svojih želja, i ženama koje vole žene da imenuju svoju lezbejsku egzistenciju, da zajedno uzimaju svoje mesto i krenu u svet koji ih je sve hiljade godina poništavao.[3]

Prve tri velike teme ženskog pokreta koje su bile ključne za imenovanje ženske politike izlazile su iz iskustva ženskog tela: ženska seksualnost, reproduktivna prava i muško nasilje nad ženama.

Bilo je jasno da je patrijarhalna civilizacija zakopala telo žene, od početka do kraja, i da nijedno pitanje koje je žena ikada mogla da izgovori iz svog iskustva tela nije imalo mesta u društvu. To je bilo namerno, naravno, tako da je patrijarhalni sistem već imao odgovore: menstruacija je značila najčešće prljavštinu i sramotu žene, silovanje žene je značilo preljuba za koju je žena kriva i mora biti kažnjena (u nekim zemljama kamenovanjem i dan-danas), ljubav za drugom ženom je trebalo da bude bolest ili greh… i tako dalje.  Dakle, teret patrijarhata na ženske živote je ogroman, on briše i deformiše jer traži od žena da ćute[4], jer one treba da se stide, da ih je sramota za svoje emocije. Zato je ženski pokret, između ostalog, imao za zadatak da omogući javni prostor, uslove za izražavanje ženskih iskustava, da žene kažu šta osećaju i šta misle i da njihova osećanja ostanu takva kakva su, bez patrijarhalne intervencije i vrednovanja. Da omogući ženama da same daju značenja svojim seksualnim žudnjama i same biraju.

nasilje nad ženama

 

U prvim grupama za osvešćivanje koje su nastale nakon sedamdesetih u nekim zemljama (Kanada, SAD, Australija, Velika Britanija, itd), po prvi put su žene izgovarale kako se osećaju nakon seksualnog nasilja, kako se osećaju u brakovima u kojima ih muževi guše, premlaćuju, muče, ućutkuju… Iz ovih radionica o iskustvima nasilja je nastao jedan ogroman politički rad. Nastale su prve službe koje su organizovale podršku ženama koje su preživele muško nasilje, onako kako je ženama odgovaralo da bi ojačale.[5] Drugo, nastala je ogromna nauka o nasilju nad ženama koja je do sada proizvela hiljade knjiga i studija o stotine različitih oblika muškog nasilja nad ženama. I treće, nakon prve dve faze, feministkinje su krenule da menjaju zakone i oblikuju državu po feminističkim standardima, tražeći zakone koji podržavaju onu koja je preživela nasilje, a ne nasilnika, zakone koji omogućavaju prevenciju nasilja nad svima koji su u ulozi žrtve, bez obzira da li su to deca, žene ili u određenim slučajevima muškarci.  Zakone za nasilje nad ženama u ratu, u porodici, u trgovini ljudima, u institucijama, itd.

Tako je lično postalo političko – od ispričanog iskustva i imenovanog osećanja nakon prvog šamara došle smo do naziranja feminističke države. Dakle, tražimo državu u kojoj je svako osećanje važno, bez obzira da li je to dečko koji plače jer ga je majka istukla, i pitamo šta država u tom slučaju radi, kako reguliše prava dece da ne budu žrtve nasilja roditelja, ili je to strah žene koja voli ženu i ne sme da je poljubi, i pitamo šta država radi sa njenim strahom, kojim zakonima će obezbediti da lezbejke budu ravnopravne građanke.

reproduktivna prava

 

Drugo pitanje ženskog pokreta su bila reproduktivna prava: to su prava svih žena da biraju da li će imati decu, kada, kako, sa kime, koliko i pod kojim uslovima. Dakle, reproduktivna prava su još jedno ključno pitanje za državu. Do momenta kada je ženski pokret preuzeo da govori o reproduktivnim pravima, država je određivala populacionu politiku, dakle zakone po kojima će se obavljati ili ne abortus, rađanje, broj dece itd. Ti zakoni su najčešće bili vođeni i još uvek su u mnogim državama vođeni ili politikama religija na vlasti ili nacionalizmima na vlasti. Tek u ženskom pokretu je u potpunosti, po prvi put, preuzeta tema reproduktivnih prava. Žene su po prvi put u istoriji uzele pravo da kažu – ja ću da odlučujem o tome da li ću, kada ću i kako ću imati dete! Po prvi put je uzeto pravo da žene invalitkinje imaju prava na decu, na roditeljstvo, da lezbejke imaju prava na decu i lezbejsku porodicu. Dakle, pitanje rađanja feministkinje su uzele od države i ponovo ga državi vratile na drugi način. Ali, ovo je i dalje aktuelna tema i stalno se ispočetka počinje, sa svakim fašizmom i nacionalizmom. Pitanja reproduktivnih prava se vraćaju na početak zato što Crkva hoće da kontroliše žensko telo, zato što država hoće da kontroliše žensko telo, nacija hoće svoje vojnike za ratovanje, i to planira preko ženskog tela. Militarizam i religiozni fundamentalizam vladaju preko ženskog tela. Poznata feministička umetnica Barbara Krugel je 1989. rekla: žensko telo je bojno polje.

your body is battleground

 

ženska seksualnost

Treće je bilo pitanje seksualnosti. Slušajući jedna drugu u grupama za podizanje svesti, postalo je jasno da je seksualnost žena u patrijarhalnom sistemu postavljena kao objekat muške heteroseksualnosti. Da je sve ostalo nebitno, ne postoji, ne sme da postoji. Dakle, ženska erotska žudnja-za-sebe, a ne za njegov voajerizam, u patrijarhalnom sistemu nema prostor ili je dijagnosticirana medicinom, religijom, državom – kurva, nimfomanka, grešnica…[6] Tako nam konstruišu žudnju preko organizatora seksualne žudnje, falusa, jer klitoris u istoriji ne postoji. Dakle, žudnja žene može biti samo ono uzbuđenje koje uzbuđuje falus, jer jedino tako moja seksualna emocija ima pravo na postojanje. Ova značenja ženske seksualnosti su prisutna kroz razne oblike izražavanja civilizacije: ona ulaze u naše telo i memoriju kroz knjige, slike iz filmova, poslovice, reči naših baka, bibliju, žensku štampu…. i dalje i stalno. Utiču na naše snove, na naše želje, na sliku o sebi. Čak se i seksualni odnos između dve žene koristi za muške seksualne fantazije, i jedino tako je trenutno odobren od seksualne globalističke industrije.

Kad na porno-filmu žena kaže Ah u trenutku kada zna da je to važno za muškarca da bi ga uzbudilo, a ne zato što oseća uzbuđenje sama, onda je to početak konstrukcije muške heteroseksualne žudnje, koja se posle smatra prirodnom za žene. Zato se lezbejke često pitaju da li su krive. Zato je lično političko, jer je svaka reč politika, svaki ton je politika: svaka reč i ton reči označuje društvenu vrednost i stavlja nas u određeni okvir značenja, htele mi to ili ne.

Simone de Beauvoir je u svojoj knjizi Drugi pol postavila tri ključne teze, prva da su žene Drugi pol, a to smo sada definisale, druga, da se ženom ne rađa već postaje, to smo nazvale konstrukcionizmom. Dakle, žene nisu rođene da budu one koje peru sudove, niti su rođene da budu tzv. Drugi pol, već je konstrukcija patrijarhata ta koja žene stavlja u okvire Druge.[7]

Treća njena teza, koja je meni jako važna, je: da su žene razjedinjene jedne od druge u muškom svetu. Simone de Beauvoir kaže da sistem navodi žene da se centriraju oko interesa jednog (ili više) muškarca. Znači: prvo su to interesi oca, onda ponekad brata, posle toga ona se udaje u klasičnom patrijarhatu i uloga joj je da štiti interese svoga muža, preuzima njegovo prezime. To znači da je on prvi i svako drugi, s njegove tačke geldišta, mora biti u njenom sistemu važnosti iza njega. To znači da sistem dozvoljava da tek u sekundarnom planu žene komuniciraju između sebe, odnosno solidarišu se jedna s drugom ili da imaju neku vrstu interesa jedna sa drugom. Ima puno žena koje vole žene, a koje su udate. One mogu da nađu vreme za svoje prijateljice samo kada je muž podmiren, kada su njegove potrebe i želje zadovoljene, ili ako je slučajno na poslovnom putu. Mi ne znamo i ne možemo da znamo koliko miliona žena na ovom svetu je živelo i još uvek živi u heteroseksualnim brakovima jer ne smeju da se razvedu, jer ne smeju da izaberu da im žena bude glavni interes, a ne muž. A pogotovu ne smeju da ih izaberu za ljubavnice. To se zove kompulzivna heteroseksualnost.[8] Postoje čitavi mehanizmi u društvu koji joj to ne dozvoljavaju. Tako će izgubiti društveni status, ime, svoj identitet žene, ekonomsku osnovu za preživljavanje, izgubiće psihološku osnovu na pitanje ko sam ja. Ova teza Simone de Beauvoir je važna i za lezbejke i za heteroseksualne žene, za svaki smisao ženskog prijateljstva. Po patrijarhalnom obrascu, jedna heteroseksualna žena ne sme da vrednuje svoje prijateljstvo sa ženom jednako kao svoj odnos sa mužem. Ona sme da pije kafu sa komšinicom dok se muž ne pojavi, ali kad se on vrati, podrazumeva se da one prekidaju svoj susret i odlaze svojim muževima. U tom činu pretpostavke obe žene da će se razići jedna od druge kad on dođe je početak temelja nepostojanja ženske solidarnosti unutar patrijarhalnog sistema.

Adrienne Rich[9], feministička lezbejka i spisateljica iz SAD, kaže: ženske solidarnosti je uvek bilo i nikada je nije bilo, jer nikada nije imala dozvolu da bude, ali žene su oduvek bile solidarne jedna s drugom, nevidljivo i ispod istorije civlizacije. Zato je ženska solidarnost izbor protiv patrijarhata. To je politika koja ukida patrijarhat, jer patrijarhat nije zasnovan na ženskoj solidarnosti, nego na razjedinjenosti žena. Kada izaberemo žensku solidarnost, onda nas se druga tiče, mi se brinemo za drugu, njene potrebe i želje su nam važne, ona nije sama, mi nismo same.  Tako biramo politiku ka feministički uredjenom društvu. A to znači da smo već u sebi promenile hijarhije vrednosti koju nosi rodna simbolika.

Uvodna reč za radionicu Žudnja za feminističkom politikom, preradjena 2008,

sa Druge lezbejske nedelje, Sombor, 18. 10. 2000. u organizaciji Labris, Beograd.

[1] Žarana Papić, u uvodnom tekstu: Antropologija žene – novi horizonti analize polnosti u društvu, u zborniku ur. Žarana Papić i Lydia Sklevicky, Antropologija žene, Prosveta, Beograd, 1983.

[2] Klaus Theweleit, Muške fantazije, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983.

[3] O diskriminaciju lezbejki i njenih žudnji uopšte: Odri Lord, Sestra autsajderka, Feministička 94, Žene u crnom, Beograd, 2001.

[4] O ćutanju kao otporu potlačenih još je govorio Frantz Fanon u svojim spisima u podršci Afričkim crncima i Arapima u revolucionom poretku oslobođenja od belih imperijalista, Francuza. Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973.

[5] Ur. Lepa Mladjenović i Lada Protić, Za život bez nasilja – Priručnik za SOS volonterke, SOS telefon, Beograd, 1996.

[6] Bostonski ženski zdravstveni kolektiv, Naše telo – mi, Autonomi ženski centar, Beograd, 2000. (cela knjiga nalazi se na web sajtu: http://www.womenngo.org.yu, pod “izdanja” Autonomnog ženskog centra.

[7] “Mora nam biti jasno da su nam neki naši delovi odrezani kako bismo se prilagodile ovom društvu. Moramo pokušati zamisliti što bismo sve mogle biti da nam nisu od rođenja govorili da smo glupe, nesposobne da bilo šta analiziramo, da smo pasivne, fizički slabe, hiperemotivne, od prirode zavisne, nesposobne da se branimo od bilo kakvog napada, stvorene da budemo domaćice, seksualni objekt, centar emotivnih usluga za jednog muškarca ili muškarce i decu. Takve nismo postale nasleđem ili slučajno. Oblikovali su nas u te deformisane poze, prislili na te ropske zadatke, stvorili, kako bismo se izvinjavale što postojimo. Nuaučili su nas da budemo nesposobne da učinimo bilo šta što zahteva najmanju snagu, kao otvaranje vrata ili flaša.” Simon de Bovoar, Drugi pol, BIGZ, Beograd, 1982.

[8] Adrienne Rich, Kompulzivna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2000.

[9] Adrienne Rich, O lažima, tajnama i šutnji, Ženska infoteka, Zagreb, 2003.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s