Beleške feminističke lezbejke za vreme rata

lepa  mladjenović                                                                                                      fotka        

2001

 

UVOD

Ovaj esej pišem već godinama.  Devedesetih godina rat je bio s jedne strane, a lezbejska egzistencija s druge.  Bila sam anti-fašistička aktivistkinja za vreme  ratova na teritoriji Jugoslavije i u isto vreme sam živela život jedne lezbejke u Beogradu. Godinama ispitujem ta dva fenomena koja su na početku bila sasvim razdvojena u mom telu.  Trebalo mi je puno hrabrosti da krenem da pišem.

Kada sam krenula da ga pišem 1996 to je bilo na engleskom jeziku.  Možda da bih imala odmak, da bih uspela da se vidim sa strane.  Možda jel mi je bila potrebna imaginarna medjunarodna feministička lezbejska publika da bih se osećala sigurnom. Prvi put tekst sam završila 1997, ali ga nisam nigde objavila.  Imala sam stalno osećaj kao da nije završen, kao da još pišem.  Tek kada je bio GOTOV zločinac, kada smo uspele da smaknemo srpski totalitarni režim odlučila sam da je vreme da završim ovaj tekst. Kada sam ga sada pročitala videla sam da bih ga danas drugačije napisala.  U 2001. godini sam  drugačija.  Prolazila sam proces – šta znači biti lezbejka u heteroseksualnom društvu za vreme rata i fašizma, i kako razumeti svoje strahove i strahove drugih.  Šta kaže strah moje drugarice Albanke iz Prištine, nakon deset godina srpske policije?  Šta znači kada vam gej drug kaže da svaki dan kada izadje na ulicu pomisli, ah kada bi ovi ljudi znali da sam homoseksualac neko bi me klepio šipkom o glavu!  Svaki dan.  Mami Romkinji je nezgodno – ne može to ni da kaže, a nema ko ni da je čuje – da udje u školu i upiše svoju ćerku u prvi razred.  Škola je bela institucija.

U  jednom  momentu  odredila  sam  tri tačke  mog  interesovanja za ovaj tekst, jedan  je o meni.  Kako mi je bilo teško da shvatim da sam ja deo interiorizovane homofobije, da sam puna strahova i odvratnosti o samoj sebi, misleći da je da je strah napolju a ne u meni.

Drugi je o lezbejkama u mirovnom pokretu, jer je uvek bilo lezbejki u mirovnom pokretu i uvek se ćutalo o nama.  Od prvih akcija pred skupštinom Srbije, ‘Za sve žrtve rata’ u septembru 1991, lezbejke su bile deo anti-ratnog pokreta u Beogradu.

Treći je o lezbejkama u odnosu na rat.   Odakle dolaze njihove odluke kako da postupe?  Znam da ima puno lezbejki koje žive u regionima gde se vodi rat, i znam da su mnoge napustile te krajeve, jer je u pitanju bio njihov opstanak. Tražila sam tekstove, knjige o njima, ali ih je jako malo.

Želim da posvetim ovaj esej svim ženama iz ratnih zona koje vole žene, koje biraju da podržavaju svoje porodice i komšije, a koje nemaju mogućnosti da čitaju eseje nalik ovom ili bilo šta slično što može da inspiriše njihove lezbejske živote.  Takodje posvećujem ovaj esej mojoj lezbejskoj sestri, feminističkoj lezbejki Igballe Rogova iz Prištine koja je kroz sve ratne godine na Kosovu radila na osnaživanju devojaka i nije se odricala svog lezbejskog identiteta.

1997

Od kada je rat počeo u Hrvatskoj 1991, u Beogradu gde ja živim, neki od  muškaraca iz ulice postali su ubice i silovatelji.  Udješ u autobus, kafe ili  prodavnicu i znaš da su neka od tih običnih muških lica ratni zločinci. Zločin je bio pozadina svih vesti, pozadina novih crnih BMW-automobila na trgovima, državnog budžeta, bioskopskih programa.  Tih godina izlazak u grad za neke od nas je postao mučnina – izlozi knjižara pokazivali su samo srpske naslove, pozorišta takodje.  Tako sam preživela grad, uzela sam ga samo kao strukturu koja mi treba, a ne više i kao mesto uživanja i susreta.

Državne vesti su produbljivale društveni konsensus neznanja o zločinima preko granice.  Izgledalo je da ono što se dešava u  susednim krajevima više nije bilo od bilo kakve vrednosti ni značaja:  Sarajevo, Zagreb, Osijek, Prizren…   Većina beogradskog stanovništva se nije opirala logici nacionalizma:  zakopati Drugog.  Njih više nije smelo da interesuje šta se dešava u ovim gradovima.  Čak nisu smela više ni njihova imena da se pominju.

Ovde  gde  ja  živim, većina  žena  koje  vole  žene  su  u  onoj  fazi  pre  nego  što  mogu  da  kažu  i  reč  o  svojoj  lezbejskoj  žudnji.  Mnoge ne dozvoljavaju  sebi  da  jednostavno  vole  u  svojoj  ljubavi.  U  stvari  one  osećaju  krivicu  zbog  toga ko su.  Zato su mnoge u permanentnom procesu samo-kažnjavanja, često samo-destruktivne. Mnoge pokušavaju da se samo-zaštite kroz korišćenje droge, alkohola depresije ili izolacije.

Ipak, u Beogradu postoji  lezbejska grupa Labris, koja  je  osnovana  1995, i gej  i  lezbejska  grupa  Arkadija,  koja  je  osnovana  samo  godinu  dana  pred  rat.  Obe bez sopstvenog prostora za rad, ali sa rečima i političkom motivacijom.   Sada  želim  da  zabeležim neke probleme sa kojim sam bila suočena kao feministička  lezbejka  koja živi  u Srbiji, državi  čija je  vlada  bila  odgovorna  za  početak i nastavak rata  u novim državama nastalim iz Jugoslavije.

— HIJERARHIJA  DISKRIMINACIJE –

Rat postavlja prioritete ljudskih potreba.  Pravo  na  život  i  pravo  na  opstanak  postaju  jedini  prioriteti.  To  je  činjenica  u  zemljama  u  ratu  i   ratnim zonama: ne postoji prostor za imenovanje raličitih identiteta.  Vladavina nacionalizma je u svim regionima bivše Jugoslavije nametnula nacionalnost kao jedini identitet od političkog značaja.  Od sudbonosnog značaja – od nacionalnosti imena zavisi da li ćeš preživeti.

Medjutim, i u regionima bez rata lezbejke kao da već imaju neprijatelja, one se kriju.  Česti vole da su svojim domovima, kako drugi ne bi saznali da su lezbejke.  Za njih  rat je još jedan institucionalni ritual mržnje, kao čudovište intenzivira ti osećanja straha kad izadješ na ulicu.  Lezbejke  nemaju  puno izbora.  Neke  od  njih  se  pridružuju  nacionalističkoj  mašineriji, druge  odbijaju  da  sudeluju u politici,  ili, ako  im  status to dozvoljava, napuštaju zemlju.  Ako odu, neke od njih osećaju krivicu, a ako ostanu, nekima je žao da nisu ipak pokušale da odu.

U mom slučaju, ja imam srpsko ime u Srbiji i to je ogromna privilegija, koju sam par puta koristila, ali ne kao lezbejka. Jel za mene lezbejku ništa nije bilo moguće da očekujem od istitucija totalitarnog režima koji komunicira kroz nasilje, u kome je sam ja kao različita vidjena kao ‘neprijatelj’ i ‘homoseksualci su pretnja sistemu’.

Rat je pokrenuo neke od nas da u Hrvatskoj, Kosovu, Bosni i Hercegovini i Srbiji organizujemo  grupe  za  ljudska  prava,  po prvi put u ovim  državama.  Mirovni  pokret, ženski pokret i organizacije za ljudska prava, osim toga  što  su  se odazvale  na hitne potrebe ljudi koji su preživeli rat, takodje su postale nukleus budućeg  civilnog  društva.  Feministkinje su radile na tome da pokret za ljudska  prava  bude  protiv  svih vrsta diskriminacija, uključujući seksizam i homofobiju – da  princip nedeljivosti i jedinstva ljudskih prava bude poštovan. Ali u početnim godinama  rata  to nije bio slučaj sa mnogim organizacijama. Grupe za ljudska prava naporno su radile  na  dekonstrukciji  nacionalizma  i  zalaganju za prava  izbeglica, ali  nisu  ni  dodirivale  prava drugih društvenih grupa: žena, Romkinja i Roma, dece, lezbejki i gej muškaraca, ljudi sa invaliditetima, itd.  Videle smo da rat prisilno uvodi hijerarhiju potreba, da srpski režim postavlja hierarhiju nasilja i da  i organizacije  za  ljudska prava reaguju principom prioriteta i postavljaju hijerarhiju ljudskih prava.

U ovom nemogućem društvenom kontekstu  u  kojem  vam  je  nametnuta  definicija ličnosti na osnovu nacionalnosti, i nema političkog prostora za bilo koji drugi identitet, aktivistkinje Labrisa suočavale su se sa činovima homofobije.  Godine 1994. lezbejke Akaradije bile su izbačena iz prostora koje su koristile zajedno sa ne-vladinom organizacijom za ljudska prava za rad sa izbeglicama, na osnovu optužbe za  ‘nekompatabilne projekte’ sa argumentom da ‘korstimo jedan toalet’!  Godine 1995 nekoliko  aktivistkinja lezbejki je  pretučeno  na  ulici  od  strane  mladih  fašista sa napomenom da ‘prljaju ulice’.  Godine 1996  nepoznata gradjanka je poslala policiju  na predavanje Lezbejskih Studija o Pravnim aspektima  lezbejskog  pokreta  u  Evropi  sa  tužbom  da  se  tu  održavaju ‘orgije i nepristojne bludne radnje’. Pored svega toga, grupa se redovno sastajala i organizovala radionice, sastanke, novine, eseje, pamflete.

  –REAKCIJE LEZBEJKI NA RAT-

Mnoge lezbejke ćute.  Ćute o sebi, a ceo svet nije njihov.  Kada izadju napolje sve je heteroseksualno – kao što je za Romkinje ceo svet beo. Od reklame do filozofije, od jezika do šaltera u pošti.  Kao što su i mnoge Romkinje odavno  zaboravile  zemlju  svog  porekla, tako  i  mnoge  lezbejke  ne  osećaju  da imaju  svoju  državu. Ako  moraju  da skrivaju  svoju  lezbejsku  egzistenciju, ako  im  je  lice  u  društvu  lažno, pa je Drugi vide kao heteroseksualnu, jer to je jedino moguće, jedino priznato, zašto  bi im  onda  bilo  stalo  ko  će u ratu  pobediti ili  sa  kojom  nacionalnošću  bi  trebale  da  se  identifikuju?  One  ne  vide  sebe  u  slikama  rata,  i kažu: To nije naš rat – to je muška stvar. Te ostaju okružene ćutanjem koje kao  lezbejke dobro poznaju.

Jedne i dalje ćute i ne sudeluju, a druge rade upravo suprotno. Fenomen  lezbejki  koje  ulaze u  nacionalistički  sistem  i pridružuju se vojnicima je  poseban,  zato  što lezbejke, pre nego što postanu nacionalistkinje, već uveliko žive u prećutkivanju svog identiteta, sramoti, strahu i mržnji  same  sebe, koja  je  specifična  za  žene  koje vole  žene.  Pristupanje  grupi  koja  glorifikuje  naciju  i  propagira mržnju ka  Drugom nudi potporu za društveno prihvaćeni identitet. Institucionalizovana nacionalistička mržnja,  omogućava  lezbejkama  da  se  pridruže  Našima  sa  etničkog  stanovišta, kada već nemaju Naše sa stanovišta svoje lezbejske egzistencije.  Da  bi  pripadale naciji, i bile verne nacionalnim vrednostima, one nikada  više ne smeju  da odaju ko su.  Da  bi  se  osećale  kao  da  stvarno  postoje, mnoge  žene  koje  vole žene  postaju  nacionalistkinje  na  heteroseksualan  način. Mnoge  žene  i mnogi  muškarci  koji  nisu  bili  nacionalisti  pre  rata,  takodje  prolaze  kroz  sličan  proces  pridružavanja  nacionalističkim  i  religioznim  običajima,  da bi pripadali, da bi bili  prihvaćeni. U  ovoj  lažnoj  realnosti  žive  mnoge  žene  u  Srbiji, u  Ruandi, Kurdistanu…  Jedan broj  njih  se pridružio muškim  jedinicama  za  ubijanje.  Emocije ljutnje i besa u vojsci dobijaju posebnu funkciju.

–ODGOVORNOST  FEMINISTKINJA –

Godine 1992.  feministkinje  iz  Beograda i Zagreba su  započele  da osnivaju  grupe  da bi organizovale direktnu podršku ženama koje su preživele rat.  Neke od nas smo radile u tim organiizacijama puno radno vreme. Kroz ove grupe smo isto tako delovale protiv rata.  Unutar ženske mreže bile smo vidljive kao lezbejke, ali je društveni rad na lezbejskim ljudskim pravima bio skoro nemoguć. Zato su lezbejska prava bila jedna od tema novih feminističkih organizacija.[1] U Beogradu, feministkinje Žene u crnom su izabrale da direktno imenuju srpski režim odgovornim za rat.  Svake srede smo stajale u crnom i ćutanju, i slogan koji je meni najviše odgovarao je Nelojalne našim očevima, političkim vodjama i bogu.  Svake godine organizovale smo medjunarodne konferencije Ženska solidarnost protiv rata, i jedna od radionica je uvek bila o lezbejkama u mirovnom pokretu. Feministkinje su prevodile Izvori totalitarijanizma od Hane Arend i Tri gvineje od Virdžije Vulf.  Centar za ženske studije držao je predavanje o lezbejskim pravima.

–RAZDVOJENE  REALNOSTI –

Za  feminističku  lezbejku,  rat  je  situacija  koja  je  rastavlja  na  delove.   Ja  samo  mogu  da zapišem neka  lična razmišljanja i dogadje koje  sam  doživela  u  tom  rascepu.

U  našoj  lezbejskoj  grupi, Labris, na početku je bilo teško  pričati  o  ratu. Neke  lezbejke  su  mislile da  to  nije  mesto  koje  se  treba  kontaminirati ‘teškim temama’. Želele  su  da  makar  u  lezbejskoj  grupi  pričaju  o  žudnji.  S druge strane, u javnom prostoru  bilo  je  zabranjeno  biti  lezbejka  i  biti  pacifistkinja.  Poznata rečenica je bila ‘Srbija nije u ratu’.   Jednog dana sam  tražila  kasirki  u  prodavnici  da  mi   napiše  račun  na  ime  Anti-ratnog  centra, ona me je pogledala sa čudnim strahom, Gde je taj rat?.   Ali, u tom istom Anti-ratnom centru samo  su  rat  i  nacionalizam  bile  teme  diskusija – feminizam  i  lezbejstvo ne.   Dalje, u  početku, na SOS  telefonu  za  žene  i  decu  žrtve  nasilja, postalo je jasno da su neke volonerke nacionalistički orjentisane pa smo brzo prestale da diskutujemo o ratu i nacionalizmu.  Osećala sam se neprekidno raspodeljenom.  Svaki javni prostor ili grupa podrzumevala je samo jedan ili dva moja identiteta, dok  je  sve  drugo  bilo  nepoželjno  i  opasno.  Samo  u  svom  stanu  sam  mogla  da  verujem  u  sebe.

Ipak, sećam  se  da  sam  u tom istom stanu zbog dubokih dilema gubila orjentaciju. Nekoliko  puta  se  desilo  da  sam  vodila  ljubav, a na tranzistoru  bi  se  čule  najnovije  vesti  sa  ratišta. Tada se jedine  vesti  dolazile  iz  Praga, Londona  i  Pariza. Ležala  bih  u  krevetu  i  ne  bih  znala  da li  da  ustanem  iz toplog kreveta, ostavim  ljubavnicu  isključim  radio  i  nastavim uživanje.  Ja sam lezbejka iz Srbije, ona ‘odvratna lezbejka’ iz ‘krvave Srbije’ – kako da isklučim vesti? Ako ne isklučim tranzistor nema više vodjenja ljubavi za danas.  Ustaću, napraviću još jednu kafu za obadve, zapaliti cigaru u pažljivo slušati vesti iz Bosne i Hercegovine.  Da li  je  znanje o  onome  što  se  desilo  ubijenima  i  mučenima  jedini  način  da  se pokaže  poštovanje prema njima? Da li lezbejsko vodjenje ljubavi u tom  momentu nepodobno? I  zašto?  Osećanja su me bolela u grlu i stomaku, i tako više puta.

Onda  bih neki drugi put pisala  pismo solidarnosti  nepoznatoj  ženi  iz  Sarajeva koja živi pod  opsadom  i  meci  lete  oko  nje.  Razmišljala  bih  o  tome  da li  bi  se  ona zbunila jednog  dana,  ako me upozna i  vidi  lezbejku  pred  sobom? Da li bi se razočarala? Da li bi zažalila što je ikada dobila prijateljske reči od jedne lezbejke? Zadrhtala bih pred ovim mislima. Zašto je  uvek  bilo  toliko  teško  reći  da  odredjena  humanitarna  pomoć  dolazi  od  lezbejki?  Neke  kažu  da  to  nije  bitno – možda, ali iz koje to političke hipoteze  nije  bitno?

I  tako  je išlo  godinama – razlomljeni  identiteti, strasti, motivacije… Pokušala  sam  da  razumem  kako da se odredim. Setila  bih  se  eseja  iz feminističkih novina  off our backs  još  iz  osamdesetih, u  kojem je jedna  lezbejska  književnica,  iz  Sjedinjenih  Država,  nakon godinu dana rada u  Nikaragvi rekla: „Ne, ja  nisam  mogla  da  pričam  o  mom  lezbejstvu  u  Nikaragvi; tamo  je  rat  i  oni  imaju  neke  druge  prioritete.“ Ta  rečenica  mi  je  prošla  kroz  glavu  hiljadu  puta, da li  se  slažem  s njom ili  ne? I šta da radim s time sada?  Svaki  put  kad  bih  pomislila: Ne, to  nije  tačno, lezbejka bi trebalo da je uvek lezbejka, osetila bih neprijatnost.  Onda bih  pomislila  Da,  možda  to i  jeste tačno, u ratu ne treba o tome da pričamo, jer  ljudi  pre  svega  moraju  da  imaju  mogućnost da žive.  Onda bih bila zbunjena, da li je to ipak internalizovana homofobija.

–PRLJAVE ULICE —

Jedne  večeri  1995, mi aktivistkinje iz  Labrisa  krenule smo na akciju  u  starom  delu  Beograda, na  Dorćolu, par  ulica  dalje  od  mog  stana. Tri  muškarca   presrela su nas  četiri dok  smo  pisale  lezbejske  grafite. Došli  su  i  napali   nas,  baš kao  lezbejke. Dvojica  su  stajala  pozadi  sa  štapovima  za  hokej  i  jedan  je  stao  pravo  ispred mene.  On  je  gledao mene, ja  sam  gledala  njega  i  mislila  sam: Ovo  je  lice  koje  traži rat. Ovo  je  lice  koje  ubija, koje  je  napravljeno  takvo u ovih  zadnjih par godina, i oružje  mržnje je iza  njega. Nisam ga poznavala. Nikad nisam videla takav za-strašujući pogled pre toga. Gurnuo  me  je  u  zid, polomio  mi  naočare  i viknuo: Ti prljaš moje ulice, mogu  da  te  uguram  u  ova  vrata  i  da  te  ubijem – niko  ne bi  znao. Čisti se odavde! Kada  sam  ga  pitala  ko  je  on, viknuo je: Umukni  svoje  prljave  reči. Džamija  je  mesto  za  tebe. ‘Moje prljave reči’! Moje prljave reči su prljale  njegove ulice – ova misao vrtela mi se celu noć u glavi. Lezbejke i gej muškarci prljaju njegove heteroseksualne, muške, ulice  isto,  kao  što  Muslimani i Albanci prljaju  njegove  heteroseksualne, Srpske  ulice. Romi isto tako. Šta je sa ženama? Jel one prljaju njegove hetero brakove?  Obično su supruge prvi neprijatelji u životima nasilnih muškaraca.

Posle ovog  homofobičnog napada, napisala  sam informaciju o  tome za  našu Zamir anti-ratnu e-mejl konferenciju Hrvatske, Bosne  i  Srbije. Dobile  smo  puno  podrške  kao  lezbejke, i medju njima od  jednog  muškarca iz Sarajeva,  koga  nisam poznavala.  On  se  krio  od  snajpera  i svaki dan pokušavao po sto do dvesta puta da dobije vezu sa provajderom da bi dobio vesti, jel su mu srpske ubice ostavljale samo po dva sata struje dnevno.  Napisao  mi  je:  Čuvajte  se, mi  iz Sarajeva znamo  da  su  tipovi  kao  on  vrlo  opasni.

Nakon pet godina rata bila  sam  puna  priča  o  mržnji i solidarnosti  koje  sam  čula  od žena u izbeglištvu koje  su  dolazile  u Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja, gde radim. Priče  od  žena koje  su  izbačene  iz  svojih  kuća, ‘Imaš deset minuta!’, isterane samo  zato  što  su  imale  Srpska, Muslimanska, Hrvatska  ili  Albanska  imena. Bila  sam svedokinja  priča   žena  koje  su istrpele deset-dvadeset  godina  muškog  nasilja  od  svojih muževa. Počela sam da čitam o koncentracionim   logorima i Holokaustu. I  mislila  sam da mogu  da iscrtam liniju od  početka  do  kraja  kako  muško, odnosno patrijarhalno zasnovano  nasilje  povezuje   nacionalizam  i  homofobiju sa nasiljem  u porodici,  sa incestom  i  genocidom.  Polako  sam  u sebi spajala  razne  fašističke  procese agresije  i  kako  oni  utiču  na  mene, sve  dok  mi ne samo feministička teorija  fašizma  nije  objasnila, nego mi  je  i  samo  moje  telo  reklo, da  je  lice  onog  tipa  koji  me  je  napao  moglo  da  bude  lice  ubice  u  ratu, ubice  u  porodici, onoga  koji  tuče  svoju  ženu, silovatelja, ili koji  mrzi  lezbejke.

Bila sam iscepana u korenu sve do ovog dogadjaja na Dorćolu.  Nakon toga sam počela proces integracije, prihvatanja raznih delova sebe u celinu feministkinje lezbejke.

  –LEZBEJSKA  SOLIDARNOST –

Tokom rata  u  bivšoj  Jugoslaviji  lezbejke  su  bile  prisutne  i  solidarne.

Prvo, mi lezbejke iz Srbije žudele smo da se sretnemo sa lezbejkama iz Hrvatske, Kosova i Slovenije.  Grlile smo se samo na retkim medjunarodnim konferencijama.

Onda, kroz  ceo  rat   neprekidno  su stizale podrške  na  našu  adresu  od  lezbejki: pisma, paketi, pokloni, kafa, čokolada  i  nežne  reči. Nekad  od  lezbejki, koje  nikad  pre  nismo  videle, nekad  od  onih koje smo  poznavale. Bilo  je  knjiga, časopisa, novina od  lezbejki  iz  Francuske, Španije, Italije  i  Sjedinjenih  Država – za nas u  Beogradu, Zagrebu,  Ljubljani. Pisma  podrške.  Obožavale smo lezbejsku muziku Cris Williamson i Lavander Jane i slušale ih bez prestanka u mojoj kujni.  U jeku rada sa izbeglicama i anti-fašizma ovi darovi su nam donosili nežno sestrinjstvo i  podsećali nas da smo lezbejke.

Mnoge  lezbejke iz sveta su dolazile iako  nikad  nisu  identifikovale  svoju  podršku  kao  lezbejsku. Dolazile  su  u  naše  ženske  centre  da  bi  volonterski  radile, da bi bile svedokinje naše bede i hrabrosti, kako bi se mi osećale manje usamljenim.  Još  uvek  nismo proučile zašto  je veliki  procenat  lezbejki aktivan  u  medjunarodnom  ratnom volonterstvu. Mi smo sugurno srele mnoge od njih.

Tanya  Renne  je  bila  jedna  od  prvih  koja  je  došla. To  je  bilo  1992  godine, kada  su  stizale  vesti  o  silovanju u ratu i koncentracionim logorima u Bosni i Hercegovini  i  mi  nismo  znale  ni  šta  to  stvarno  znači. Tih  meseci  strah  se  širio  Beogradom, i  ljudi  su  govorili  da  će  se  granice  zatvoriti. Da  niko  neće  moći nigde da mrdne. Vesti  su  bile  prepune  ubistava. Sećam  se, bila  je  zima  i  ležale  smo  u  krevetu  jedna  pored  druge, dve  prijateljice, lezbejke, i  pričale  o  tome šta  bi  smo  radile  kad  bi  zatvorili  granice…  U  to doba  sam  tokom  dana  radila  sa  ženama  koje  su  preživele  muško  nasilje  i  rat, uveče slušala  vesti iz ratnih zona, a noću čitala o lezbejskoj žudnji Joan Nestle, Adrianne Rich, Audre Lord,   lezbejske stripove i gledala lezbejske fotografije JEB.   Lezbejski svet iz tih knjiga mi se tada činio  dalekim, nemogućim  ali stvarnim. I  u  tom  krevetu, te  noći, Tanya  i  ja  smo  razmišljale: Kako bi mogle da  pobegnemo  odavde? Ako zatreba, kako ilegalno  da se prebacimo  na  drugu  stranu?  Šta  bih  ja  trebalo  da  uradim?  A šta ona? Onda  smo  se  prisećale  svih  priča  koje  smo  ikada  čule  o  prelasku  granica…. Setila  sam  se  kada  mi  je  jedna  Romkinja  rekla  kako  je  ranije  u  Italiju  ulazila  sa  zelenim  pasošem, i  kada  sam  je  pitala  šta  to  znači  rekla  je: Ah, prodješ  kroz  šumu, sestro! Setile  smo  se  svake  priče  o mudrom bekstvu…  Od Agate Krsti do prepričane avanture. Morale  smo  da  izmislimo  fantazije  o  lezbejskim  teroristkinjama da  bi  prevazišle  strah. Tanja  je  imala  pasoš  SAD,  tako  da  je  bila  slobodna  da  živi  bilo  gde  drugde, ali  je  odlučila  da  napiše  knjigu  o  sestrinstvu  u  Istočnoj  Evropi i da bude s nama.  Živela je u  Beogradu, Zagrebu i  Ljubljani prve tri ratne godine.  Lezbejke  poput  nje  su  za neke od nas učinile  život  za  vreme  rata  s manje  straha  i  više  lezbejskim.

Još  jedna  priča  se  dešava  u  istoj  sobi: Moja  prijateljica  Ria  Convents, feminističko-lezbejska odvjetnica,  došla  je iz  Belgije  sa  kolima  punim hrane  za  žene. Jednog  dana  smo  pakovale pakete da  bi  ih  slale  ženama  u  Sarajevu. Povodile smo sate  organizujući  stvari…  ovo  je  kutija  za  ženu,  koja  živi  na  sedmom  spratu  i  nema  struju, ni  grejanje, biološkinja  je  i  ima  starog  i  bolesnog  oca…  ovo  je  kutija  za  ženu koja  je  glumica  i  ima  malu  ćerku  i  muža… ova  je  za  staru  ženu koja  živi  sama  i  ima  puno prijateljica… šta  ćemo  staviti  u  koju  kutiju,  znajući  za  koga  je  ta  kutija, ko  su komšije, gde  su  snajperisti, koliko  je hladno  u  njihovom  podrumu, šta  bi    ona željela  za  iznenadjenje? Stavljale  smo  unutra  pasulj, suvo  povrće, najbolje  orahe  i  lešnike, skupe  čokolade, poznate  marke  cigara, kafu… pažljivo, sa  svom mudrošću  i  saosećanjem koje  smo  stekle  tokom naših  lezbejskih  godina  u  kojima  smo  volele  jedna  drugu.

Neke  lezbejke  su  davale  novac, nosile  teške  torbe, neke  su  zvale  da  pitaju  kako  nam  ide, slale  pisma  i  čestitke  sa  lezbejskim  humorom, dykes  to  watch  out  for, neke  su  pisale  o  našim  aktivnostima, neke  su  nam  dolazile  da  bi  nas  naučile  raznim  veštinama  u radu  sa  traumom, u  radu  sa  kompjuterima, e-mejlom…  Neke  su  vozile  kamione. Da; ima  lezbejki  koje  su vozile  ogromne  kamione iz  Velike  Britanije pune  hranom  i  odećom  za  žene  žrtve rata i aktivistkinje. Neke od vozačica su imale brade. Svakako, to su bile prve lezbejke sa bradom koje sam ja ikada videla u životu!  U  ovih  šest  godina….  Tanya  Renne, Juditka  Hatfaludi, Ria  Convents, Ingrid  Foeken, Laurence  Hovde, Rachel  Wareham, Julia  Penelope, Liza  Coven, Shian  Jones, Ippy, Therez  Bloechlinger, Fabienne  Hidreau, Beatrice  Breitschmid  i  Judith  Falusi, Charlotte  Bunch, Cris  Corrin, Rosa  Logar, Masha  Gessen, Antonia  Burrows, Kathryn  Turnispeed, Murph –Martha Ehman, Joanne, Stefanie, Monique, Nicolle, Jessica Hauf, Rebecca  Johnson, Rebecca  Casanova, Rina  Nissim, Julie  Mertus, Haya Shalom, Sandra Butler, Maite  Irazabal, Marta  Brancas, Gaby, Nelly, Shelly  Anderson, Fran Peavy, Tova  Green, Sarah  Hartley, Julia, Dagmar  Schultz, Anna  Pramstrahler, Antonia  Ciavarella…

Ako  me  pitate  mogu vam  ispričati priču  o  ratu  i  lezbejkama za  svaku  od  ovih žena. Kao na primer,  Laurence  Hovde, koja  je  došla 1994.  za  mirovni  sastanak u Beograd i nikad se više  nije vratila  kući, u  Nju  Jork. Ostala je u našem pokretu, ko-osnovala je jednu feminističku grupu u Beogradu i sad su je mnoge aktivistkinje zavolele. Lezbejke  poput  nje, i  poput  svih  pomenutih ovde  i onih  koje  sam  zaboravila  da  imenujem,  bile su od  suštinske  važnosti za naš lezbejski  opstanak, one su nas podsećale na  ono  što  je  Audri  Lord  rekla  pre  toliko godina:  Imamo  potrebu  da  se izjasnimo  kao  lezbejke, kao što letnja suva zemlja  treba  kišu.

 

Beograd, 1995 – 1997 – 2001.

*Prvi put objavljeno na engleskom u European Journal for Women’s Studies, 2001.

[1] Feminističke organizacije su tih godina od početka ozbiljno shvatale politiku nedeljivosti ljudskih prava: od  1991.  do  1996. osnovane su u  Zagrebu  Centar  za  žene  žrtve  rata,  zatim  Ženske  Studije  i  Ženska  Infoteka, koje su insistirale na  lezbejskim  temama.  U  Beogradu, Žene  u  crnom  protiv  rata, Autonomni  ženski  centar  protiv  seksualnog  nasilja, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Centar za ženske studije i Incest trauma centar su podržavale  lezbejke, privatno i javno.

fotka1

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s