Kako smo počele da mislimo o patrijarhatu – Žudnja za feminističkom politikom

Lepa Mlađenović

Simone de Beauvoir je godinama posmatrala žene i muškarce sa svog balkona u Parizu, čitala filozofiju preko dana u kafiću u kome je uveče diskutovala sa prijateljima, i trebalo joj je deset godina da napiše istorijsku knjigu Drugi pol koja je izdata 1948. U njoj je, otprilike, rekla: analizirajući patrijarhat kao sistem, žena je u njemu reprezentovana kao Drugo, kao nebitno, neistorijsko, slučajno, žena je Drugi pol. Muškarac je reprezentovan kao ono nužno, istorijsko, on je subjekt i sama istorija. Po toj analizi izlazi da je civilazacija muški proizvod, društvo i država isto.  Dnevna politika isto tako. Ove misli su bile od ključnog značaja za daljnji razvoj društvenih nauka, s jedne strane i ženskog pokreta, s druge. Žene, kao rod koji je društveno konstruisan, u stvari kroz istoriju ne postoje kao političko biće, pre 55 godina rekla je Simone de Beauvoir. Njihova uloga u patrijarhalnom društvu je u domenu ličnog, neistorijskog. S druge strane, početkom sedamdesetih u zemljama Zapada nastale su mnoge grupe za podizanje svesti u kojima su žene krenule da razmenjuju svoja iskustva, šta to znači biti žena. Da se povezuju, osnažuju i preuzimaju polje društvene moći. Da krnje sistem.

One su tada došle do istih ovih zaključaka, svaka na svoj način i svojim rečima. Videle su, kroz razmene iskustava, da su sve teme iz života žena kroz istoriju bile nevidljive, nedostupne, nisu imale jezik, nisu imale svoju reprezentaciju… Ženska iskustva su kroz civlizaciju bila iskrivljivana, minimizovana, omalovažena, izostavljena: kao da teme iz života žena nisu ni postojale. Sećate li se iti jedne knjige koju ste pročitale, u kojoj je opisano kako se oseća žena nakon seksualnog uznemiravanja na ulici, recimo, ili silovanja? Zato je sedamdesetih ženski pokret imenovao osnovu svoje politike da je lično političko.

 

lično političko

 

Šta to znači da je privatno društvena stvar, da je lično politično? Pre svega, pojam političnog podrazumeva da je sve što uradimo, bio to izbor ili prisila, čin koji u određenom kontekstu ima svoju društvenu moć ili nemoć, ima svoje mesto u patrijarhalnoj hijerarhiji vrednosti. Na primer, pranje sudova je u patrijarhalnom sistemu repezentovano kao neistorijski bezvredan, neplaćen rad, kojeg zbog toga muškarci izbegavaju, a žene su na njega osuđene. Patrijarhalni sistem vrednosti onda određuje da je pranje sudova u domenu kuće, to jest privatnog i da je zbog toga nebitano. Istorija, reći će patrijarhalna misao, ne zavisi od pranja sudova, nego od odluke muža da li će otvoriti ili ne radnju za prodaju sudova. Tako on ulazi u sistem trgovine i razmene robe, u istoriju. Žene koje te sudove peru, ne. Upravo iz ovih razloga je ženski pokret shvatio i odlučio da je sve lično političko, da je svaki čin deo društvenog sistema, od previjanja beba i brisanja prašine, do rukovođenja državom. To je značilo da su sva osećanja političko pitanje, jer zavise od društvenih uslova života.  A to znači da su emocije jednako važne kao i racionalni činovi.  Ako uspem da preraspodelim vrednosni sistem u sebi pre svega, da mi emotivno bude jednako vredno racionalnom onda sam napravila jedna od prvih činova ka kraju patrijarhata.

Ali, ajde prvo da vidimo šta to znači da je emotivno političko. Na primer, možemo da osećamo jednu vrstu mučnine predveče, a ona može da dolazi od raznih momenata iz života, zato što me je u to vreme neko iz porodice tukao kad sam bila mala, zato što sam svako veče na smrt strahovala da li će otac doći da me pokrrije i zavuče ruku ispod pokrivača i udje u moje telo.  Može biti da je moja bolesna mama uveče imala napade astme i ja sam se plašila, jer šta će biti sa mnom ako nje ne bude bilo. Mučnina, dakle, koju osećamo danas može biti proizvod muškog nasilja iz detinjstva ili straha od napuštanja i odbacivanja, a muško nasilje je zločin, zanemarivanje dece je zločin, a zločin je političko pitanje. Mučnina predveče mi se može dogadjati zato što sam u to vreme dana bila uvek gladna, ili mi je bilo noću hladno, jer sam živela u siromašnoj porodici, a siromaštvo je političko pitanje. Ili može biti da osećam bol u stomaku, jer su uveče djaci izlazili iz škole i vredjali me jer sam druge boje kože, ili sam drugačijih oblika tela od onih koje se smatraju “normalnim”, a ponižavanje je oblik diskriminacije, i to je političko pitanje. Dakle, moje osećanje je proizvod sasvim konkretnih društvenih odnosa, mama-tata-ja, država-društvo-ja, kroz koje se perpetuira patrijarhalni sistem vrednosti i ponižavanja. Moje osećanje je politički sadržaj.

Da bi razumele političnost svakog čina i ne-čina, radikalne feministkinje polaze od analize koja kaže da je ovo društvo konstruisano na hijerarhijama i da je sistem hijerarhija zapravo osnovna osobina patrijarhata. Termin patrijarhat kaže da je na vrhu, na početku, uvek pater, dakle otac ili vođa plemena, uvek muškarac i uvek jedan. Arhe, znači vladati, dakle taj jedan vlada, od njega počinje sve. On je prvi u hijerarhiji, u državi, u naciji, u porodici, ambulanti, crkvi. To je totalna dominacija muškog pola nad privatnom i javnom sferom svih[1]. Po patrijarhalnim obrascima postoji osnovna hijerarhija između žena i muškaraca, između dva društveno konstruisana pola, dalje postoji hijerarhija unutar muških odnosa, i postoje sve moguće ostale hijerarhije na osnovu klase, rase, nacionalnosti, seksualne orijentacije, itd. Patrijarhat funkcioniše tako što stalno proizvodi hijerarhije, što onda jedna grupa ljudi ima više moći nad drugom grupom koju onda kontroliše. U igri je pitanje ko ima moć i ko koga kontroliše, i na taj način se patrijarhat neprekidno obnavlja.

Jedan pravac feministkinja, naslednice Simone de Beauvoir, kažu da je sve konstrukcija, da je sve politika, odnosno, da hijerarhija postoji u svakom odnosu. One kažu da je hijerarhija prisutna u svakom našem momentu, na primer, mi pogledamo sliku i vidimo dve žene i kažemo da je jedna lepa, a druga ružna. Mi smo u tom trenutku ponovile patrijarhat, hijerarhija je u nama i mi ćemo neki sledeći put napraviti određeni čin koji će biti zasnovan na ovoj hijerarhiji. Lepa žena u Evropi je obično ona belja, zato Romkinje nemaju pristup mankenstvu niti posao u “belim” dućanima hrane, nego eventualno u prostorima bez prozora javnih wc-a.  Iz istih razloga žene sa invaliditetima nisu zaposlene ni u buticima, niti u dućanima, niti u firmama. “Bela žena”[2] kako je to objasnio Klaus Tevelajt, simbolički, znači da je to žena srednje klase i da je heteroseksualna, kakva odgovara muškim fantazijama. Zato lezbejke ćute na poslu dok druge heteroseksualne žene pričaju o svojim muževima, jer je jedan znak vredniji, hetero, a to onda znači i da je lepši i da je prihvaćeniji. Tako je i pitanje lepe žene jedno političko pitanje.

 

 

ženski pokret

 

Dakle, još nakon osamdesetih, prva iskustva ženskog pokreta su bila ključna za dalji razvoj statusa žena u društvu: saznale smo da je svaki detalj iz našeg života važan, da telo sve beleži, da je sve što je u nama nastalo iz određenih politika isključivanja ili uključivanja. Dakle, lično je političko, zato što postoji patrijarhat koji je veći od nas, i koji određuje naše uloge pola i klase i rase i seksualne orijentacije pre nego što mi možemo bilo šta tu da izmenimo. Jedan od ključnih tekstova iz tog vremena se zvao Proleteri svih zemalja – ko vam pere čarape? Dakle – Dosta! A drugi slogan je bio: Žena bez muškarca je kao riba bez bicikla i imao je više značenja. Žene su postajale sve autonomnije, i ekonomski, i intelektualno, i emotivno, i seksualno. To znači da su neke žene počele da manje zavise od predstavnika muškog pola. Ženski pokret je omogućio heteroseksualnim ženama da postanu subjekt svojih želja, i ženama koje vole žene da imenuju svoju lezbejsku egzistenciju, da zajedno uzimaju svoje mesto i krenu u svet koji ih je sve hiljade godina poništavao.[3]

Prve tri velike teme ženskog pokreta koje su bile ključne za imenovanje ženske politike izlazile su iz iskustva ženskog tela: ženska seksualnost, reproduktivna prava i muško nasilje nad ženama.

Bilo je jasno da je patrijarhalna civilizacija zakopala telo žene, od početka do kraja, i da nijedno pitanje koje je žena ikada mogla da izgovori iz svog iskustva tela nije imalo mesta u društvu. To je bilo namerno, naravno, tako da je patrijarhalni sistem već imao odgovore: menstruacija je značila najčešće prljavštinu i sramotu žene, silovanje žene je značilo preljuba za koju je žena kriva i mora biti kažnjena (u nekim zemljama kamenovanjem i dan-danas), ljubav za drugom ženom je trebalo da bude bolest ili greh… i tako dalje.  Dakle, teret patrijarhata na ženske živote je ogroman, on briše i deformiše jer traži od žena da ćute[4], jer one treba da se stide, da ih je sramota za svoje emocije. Zato je ženski pokret, između ostalog, imao za zadatak da omogući javni prostor, uslove za izražavanje ženskih iskustava, da žene kažu šta osećaju i šta misle i da njihova osećanja ostanu takva kakva su, bez patrijarhalne intervencije i vrednovanja. Da omogući ženama da same daju značenja svojim seksualnim žudnjama i same biraju.

nasilje nad ženama

 

U prvim grupama za osvešćivanje koje su nastale nakon sedamdesetih u nekim zemljama (Kanada, SAD, Australija, Velika Britanija, itd), po prvi put su žene izgovarale kako se osećaju nakon seksualnog nasilja, kako se osećaju u brakovima u kojima ih muževi guše, premlaćuju, muče, ućutkuju… Iz ovih radionica o iskustvima nasilja je nastao jedan ogroman politički rad. Nastale su prve službe koje su organizovale podršku ženama koje su preživele muško nasilje, onako kako je ženama odgovaralo da bi ojačale.[5] Drugo, nastala je ogromna nauka o nasilju nad ženama koja je do sada proizvela hiljade knjiga i studija o stotine različitih oblika muškog nasilja nad ženama. I treće, nakon prve dve faze, feministkinje su krenule da menjaju zakone i oblikuju državu po feminističkim standardima, tražeći zakone koji podržavaju onu koja je preživela nasilje, a ne nasilnika, zakone koji omogućavaju prevenciju nasilja nad svima koji su u ulozi žrtve, bez obzira da li su to deca, žene ili u određenim slučajevima muškarci.  Zakone za nasilje nad ženama u ratu, u porodici, u trgovini ljudima, u institucijama, itd.

Tako je lično postalo političko – od ispričanog iskustva i imenovanog osećanja nakon prvog šamara došle smo do naziranja feminističke države. Dakle, tražimo državu u kojoj je svako osećanje važno, bez obzira da li je to dečko koji plače jer ga je majka istukla, i pitamo šta država u tom slučaju radi, kako reguliše prava dece da ne budu žrtve nasilja roditelja, ili je to strah žene koja voli ženu i ne sme da je poljubi, i pitamo šta država radi sa njenim strahom, kojim zakonima će obezbediti da lezbejke budu ravnopravne građanke.

reproduktivna prava

 

Drugo pitanje ženskog pokreta su bila reproduktivna prava: to su prava svih žena da biraju da li će imati decu, kada, kako, sa kime, koliko i pod kojim uslovima. Dakle, reproduktivna prava su još jedno ključno pitanje za državu. Do momenta kada je ženski pokret preuzeo da govori o reproduktivnim pravima, država je određivala populacionu politiku, dakle zakone po kojima će se obavljati ili ne abortus, rađanje, broj dece itd. Ti zakoni su najčešće bili vođeni i još uvek su u mnogim državama vođeni ili politikama religija na vlasti ili nacionalizmima na vlasti. Tek u ženskom pokretu je u potpunosti, po prvi put, preuzeta tema reproduktivnih prava. Žene su po prvi put u istoriji uzele pravo da kažu – ja ću da odlučujem o tome da li ću, kada ću i kako ću imati dete! Po prvi put je uzeto pravo da žene invalitkinje imaju prava na decu, na roditeljstvo, da lezbejke imaju prava na decu i lezbejsku porodicu. Dakle, pitanje rađanja feministkinje su uzele od države i ponovo ga državi vratile na drugi način. Ali, ovo je i dalje aktuelna tema i stalno se ispočetka počinje, sa svakim fašizmom i nacionalizmom. Pitanja reproduktivnih prava se vraćaju na početak zato što Crkva hoće da kontroliše žensko telo, zato što država hoće da kontroliše žensko telo, nacija hoće svoje vojnike za ratovanje, i to planira preko ženskog tela. Militarizam i religiozni fundamentalizam vladaju preko ženskog tela. Poznata feministička umetnica Barbara Krugel je 1989. rekla: žensko telo je bojno polje.

 

ženska seksualnost

Treće je bilo pitanje seksualnosti. Slušajući jedna drugu u grupama za podizanje svesti, postalo je jasno da je seksualnost žena u patrijarhalnom sistemu postavljena kao objekat muške heteroseksualnosti. Da je sve ostalo nebitno, ne postoji, ne sme da postoji. Dakle, ženska erotska žudnja-za-sebe, a ne za njegov voajerizam, u patrijarhalnom sistemu nema prostor ili je dijagnosticirana medicinom, religijom, državom – kurva, nimfomanka, grešnica…[6] Tako nam konstruišu žudnju preko organizatora seksualne žudnje, falusa, jer klitoris u istoriji ne postoji. Dakle, žudnja žene može biti samo ono uzbuđenje koje uzbuđuje falus, jer jedino tako moja seksualna emocija ima pravo na postojanje. Ova značenja ženske seksualnosti su prisutna kroz razne oblike izražavanja civilizacije: ona ulaze u naše telo i memoriju kroz knjige, slike iz filmova, poslovice, reči naših baka, bibliju, žensku štampu…. i dalje i stalno. Utiču na naše snove, na naše želje, na sliku o sebi. Čak se i seksualni odnos između dve žene koristi za muške seksualne fantazije, i jedino tako je trenutno odobren od seksualne globalističke industrije.

Kad na porno-filmu žena kaže Ah u trenutku kada zna da je to važno za muškarca da bi ga uzbudilo, a ne zato što oseća uzbuđenje sama, onda je to početak konstrukcije muške heteroseksualne žudnje, koja se posle smatra prirodnom za žene. Zato se lezbejke često pitaju da li su krive. Zato je lično političko, jer je svaka reč politika, svaki ton je politika: svaka reč i ton reči označuje društvenu vrednost i stavlja nas u određeni okvir značenja, htele mi to ili ne.

Simone de Beauvoir je u svojoj knjizi Drugi pol postavila tri ključne teze, prva da su žene Drugi pol, a to smo sada definisale, druga, da se ženom ne rađa već postaje, to smo nazvale konstrukcionizmom. Dakle, žene nisu rođene da budu one koje peru sudove, niti su rođene da budu tzv. Drugi pol, već je konstrukcija patrijarhata ta koja žene stavlja u okvire Druge.[7]

Treća njena teza, koja je meni jako važna, je: da su žene razjedinjene jedne od druge u muškom svetu. Simone de Beauvoir kaže da sistem navodi žene da se centriraju oko interesa jednog (ili više) muškarca. Znači: prvo su to interesi oca, onda ponekad brata, posle toga ona se udaje u klasičnom patrijarhatu i uloga joj je da štiti interese svoga muža, preuzima njegovo prezime. To znači da je on prvi i svako drugi, s njegove tačke geldišta, mora biti u njenom sistemu važnosti iza njega. To znači da sistem dozvoljava da tek u sekundarnom planu žene komuniciraju između sebe, odnosno solidarišu se jedna s drugom ili da imaju neku vrstu interesa jedna sa drugom. Ima puno žena koje vole žene, a koje su udate. One mogu da nađu vreme za svoje prijateljice samo kada je muž podmiren, kada su njegove potrebe i želje zadovoljene, ili ako je slučajno na poslovnom putu. Mi ne znamo i ne možemo da znamo koliko miliona žena na ovom svetu je živelo i još uvek živi u heteroseksualnim brakovima jer ne smeju da se razvedu, jer ne smeju da izaberu da im žena bude glavni interes, a ne muž. A pogotovu ne smeju da ih izaberu za ljubavnice. To se zove kompulzivna heteroseksualnost.[8] Postoje čitavi mehanizmi u društvu koji joj to ne dozvoljavaju. Tako će izgubiti društveni status, ime, svoj identitet žene, ekonomsku osnovu za preživljavanje, izgubiće psihološku osnovu na pitanje ko sam ja. Ova teza Simone de Beauvoir je važna i za lezbejke i za heteroseksualne žene, za svaki smisao ženskog prijateljstva. Po patrijarhalnom obrascu, jedna heteroseksualna žena ne sme da vrednuje svoje prijateljstvo sa ženom jednako kao svoj odnos sa mužem. Ona sme da pije kafu sa komšinicom dok se muž ne pojavi, ali kad se on vrati, podrazumeva se da one prekidaju svoj susret i odlaze svojim muževima. U tom činu pretpostavke obe žene da će se razići jedna od druge kad on dođe je početak temelja nepostojanja ženske solidarnosti unutar patrijarhalnog sistema.

Adrienne Rich[9], feministička lezbejka i spisateljica iz SAD, kaže: ženske solidarnosti je uvek bilo i nikada je nije bilo, jer nikada nije imala dozvolu da bude, ali žene su oduvek bile solidarne jedna s drugom, nevidljivo i ispod istorije civlizacije. Zato je ženska solidarnost izbor protiv patrijarhata. To je politika koja ukida patrijarhat, jer patrijarhat nije zasnovan na ženskoj solidarnosti, nego na razjedinjenosti žena. Kada izaberemo žensku solidarnost, onda nas se druga tiče, mi se brinemo za drugu, njene potrebe i želje su nam važne, ona nije sama, mi nismo same.  Tako biramo politiku ka feministički uredjenom društvu. A to znači da smo već u sebi promenile hijarhije vrednosti koju nosi rodna simbolika.

Uvodna reč za radionicu Žudnja za feminističkom politikom, preradjena 2008,

sa Druge lezbejske nedelje, Sombor, 18. 10. 2000. u organizaciji Labris, Beograd.

[1] Žarana Papić, u uvodnom tekstu: Antropologija žene – novi horizonti analize polnosti u društvu, u zborniku ur. Žarana Papić i Lydia Sklevicky, Antropologija žene, Prosveta, Beograd, 1983.

[2] Klaus Theweleit, Muške fantazije, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983.

[3] O diskriminaciju lezbejki i njenih žudnji uopšte: Odri Lord, Sestra autsajderka, Feministička 94, Žene u crnom, Beograd, 2001.

[4] O ćutanju kao otporu potlačenih još je govorio Frantz Fanon u svojim spisima u podršci Afričkim crncima i Arapima u revolucionom poretku oslobođenja od belih imperijalista, Francuza. Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973.

[5] Ur. Lepa Mladjenović i Lada Protić, Za život bez nasilja – Priručnik za SOS volonterke, SOS telefon, Beograd, 1996.

[6] Bostonski ženski zdravstveni kolektiv, Naše telo – mi, Autonomi ženski centar, Beograd, 2000. (cela knjiga nalazi se na web sajtu: http://www.womenngo.org.yu, pod “izdanja” Autonomnog ženskog centra.

[7] “Mora nam biti jasno da su nam neki naši delovi odrezani kako bismo se prilagodile ovom društvu. Moramo pokušati zamisliti što bismo sve mogle biti da nam nisu od rođenja govorili da smo glupe, nesposobne da bilo šta analiziramo, da smo pasivne, fizički slabe, hiperemotivne, od prirode zavisne, nesposobne da se branimo od bilo kakvog napada, stvorene da budemo domaćice, seksualni objekt, centar emotivnih usluga za jednog muškarca ili muškarce i decu. Takve nismo postale nasleđem ili slučajno. Oblikovali su nas u te deformisane poze, prislili na te ropske zadatke, stvorili, kako bismo se izvinjavale što postojimo. Nuaučili su nas da budemo nesposobne da učinimo bilo šta što zahteva najmanju snagu, kao otvaranje vrata ili flaša.” Simon de Bovoar, Drugi pol, BIGZ, Beograd, 1982.

[8] Adrienne Rich, Kompulzivna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2000.

[9] Adrienne Rich, O lažima, tajnama i šutnji, Ženska infoteka, Zagreb, 2003.

POLITIKA ŽENSKE SOLIDARNOSTI

lepa mladjenović

2014

Ženska solidarnost počinje sa odlukom da čujem Drugu, da čujem njeno iskustvo, da pustim da njena priča izadje napolje onako kako je ona meni govori.   A to znači da sam se složila da je iskustvo svake žene jednako vredno. Da sam sebi važna i da mi je druga važna.

Ženska solidarnost je odluka da priču Druge čujem, sa vrednostima i interpetacijama kakva ona sama ima.  To znači da mi je stalo do nje, i da sam odlučila da imam prostor za priču Druge. Onda sam ja za Drugu javnost.  Ona ima svedokinju. I njen jezik je u mom telu.

Solidarnost je izbor kojim validiram sebe i drugu.  Potvrdjujem svoju posebnost i njenu posebnost. Kada čujem Drugu, kada odlučim da je razumem, onda je to početak razmene, ona više nije sama, ni ja nisam sama.  Naučila sam o njoj i o sebi.  Njena priča podstiče moju promenu.  Ja sam prihvatila da etika brige bude moj izbor.

Ženska solidarnost znači da smo donele odluku da želimo da razumemo Drugu, da je shvatimo u kontekstu hijerarhija patrijarhalnog sistema, u kontekstu društvenih diskriminacija i dnevne politike.  Za to nam je potrebno da stalno ispočetka učimo ko smo mi, emotivno, društveno, politički.  Da stalno ispočetka učimo ko je Druga.

Kako ću razumeti jednu mladu Albanku iz Prištine koja ima strepnju da govori Srpski jezik u svom gradu 2012?  Ona je gimnaziju završila u privatnim vlažnim prostorima jer je srpski režim iz mog grada pretio celom Albanskom narodu na Kosovu, i do 2000 godine pogubio više od njihovih 10,000 ljudi.   Kako ću razumeti strah Romkinje iz moje ulice da ide na roditeljski sastanak u belu, ne-romsku školu svoje dece?  Svakodnevno neko od komšija će reći ‘Prljava Ciganka’.  Da li znam da devojka iz Šapca predamnom ćuti o svojoj lezbejskoj žudnji jer joj nisam dala do znanja da u sebi imam prostora za njenu različitost. Kako ću je pitati zašto se plaši, a da ne unesem celu istoriju mržnje prema Romkinjama/ Albankama/lezbejkama u tonu i izabranim rečima?

 

Ženska solidarnost znači da nam Naši ne ulivaju ništa više poverenja od Drugih. To znali kada posmatramo decu, naša nam deca nisu bolja i lepša od druge. Ne dajmo se od svojih prevariti. To znači da smo izabrali saosećajnost u oba pravca, da imamo svest o sebi i drugima u isto vreme.  Ne bi bilo ratova u svetu kada bi saosećajnost prema sebi i drugima bila vrednost državnih politika.

Solidarnost je,

Tijana Popivoda facilitira radionice iskustva sa mladim lezbejkama u Bosni i Hercegovini 2012.  Devojke imaju imena bošnjačka, hrvatska i po koje srpsko.  Većina prisutnih ne sme da kaže roditeljima gdje su tog vikenda, jel biti lezbejka još nije obično u njihovim prodociama.  Tijana ih sluša, nježno pita, ohrabruje, odobrava, zasmejava, vežbaju prijateljstvo sa svojim emocijama.  Posle se grle i opet se grle i hodaju opuštene ulicama Sarajeva sve zajedno.  Na kraju lezbejke kažu, Ona je naša. 

Solidarnost je,

Igbale Rogova organizuje oko sto mladih devojaka iz zapaljenih sela Kosova 1999 u izbegličkom kampu Čegrane u Makedoniji.  Devojke prvo ćute zajedno, pa neke govore, onda sve u glas viču ‘Devojke su snažne’! Na kraju devojke kažu Igbali, Ona je naša!

Solidarnost je,

Kada Selma na ulilčnoj kampanji 16 dana protiv nasilja čita preko megafona proglas protiv nasilja nad ženama, a Jelena joj prilazi jer vidi da je tu sama, i kreču zajedno da čitaju.  Kad je stala pored nje, obe su osetile energiju snage.

Ženska solidarnost nije upisana u školskim udžbenicima, niti knjigama sa fakulteta.  Nigde tu nas nema.  Kada odlučim da budem ženski solidarna ja postajem pobunjenica poretka.  To nije lako, to znači da mi je potrebno da imam još pobunjenica oko mene koje će  mi reći da sam u pravu, kako bih mogla reći sebi Ja sam u pravu.  A to me okrepljuje.

 

Ženska solidarnost je početak defašizacije svake od nas.  Zato što biramo  razumevanje, a ne osudu, zato što biramo empatiju, a ne mržnju.  Biramo da budemo odgovorne za svoje činove, emocije i misli, i ne preuzimamo ulogu žrtve. Tako prelazimo granicu nacionalnog konsensusa o pravljenju Neprijatelja.  ŽENSKA SOLIDARNOST JE POLITIKA ANTI-FAŠIZMA.  Zato što nas se tiče kako su Druge/i.

Ženski solidarno znači da nam svoji nisu važniji i bolji i lepši od onih drugih.  Ženska solidarnost je medjunarodna. Jer je nacionalni identitet samo jedna od različitosti u svetu.  Biti ženski solidarna znači biti izdajica patrijarhata, jer nam svoja deca nisu nužno bolja od druge dece, jer sebe vrednujem jednako kao i druge, pošto znam da hijerarhije patrijarhata vode u nasilje nad ženama, decom, zajednicama sa manje društvene moći.  U rat.  Kreativna nelojalnost patrijarhatu je početak ženske solidarnosti, a to znači da brinemo – politički i emotivno – o sebi i drugima jednako.

Tako je ženska solidarnost feministička politika

Beleške feminističke lezbejke za vreme rata

lepa  mladjenović                                                                                                              

2001

 

UVOD

Ovaj esej pišem već godinama.  Devedesetih godina rat je bio s jedne strane, a lezbejska egzistencija s druge.  Bila sam anti-fašistička aktivistkinja za vreme  ratova na teritoriji Jugoslavije i u isto vreme sam živela život jedne lezbejke u Beogradu. Godinama ispitujem ta dva fenomena koja su na početku bila sasvim razdvojena u mom telu.  Trebalo mi je puno hrabrosti da krenem da pišem.

Kada sam krenula da ga pišem 1996 to je bilo na engleskom jeziku.  Možda da bih imala odmak, da bih uspela da se vidim sa strane.  Možda jel mi je bila potrebna imaginarna medjunarodna feministička lezbejska publika da bih se osećala sigurnom. Prvi put tekst sam završila 1997, ali ga nisam nigde objavila.  Imala sam stalno osećaj kao da nije završen, kao da još pišem.  Tek kada je bio GOTOV zločinac, kada smo uspele da smaknemo srpski totalitarni režim odlučila sam da je vreme da završim ovaj tekst. Kada sam ga sada pročitala videla sam da bih ga danas drugačije napisala.  U 2001. godini sam  drugačija.  Prolazila sam proces – šta znači biti lezbejka u heteroseksualnom društvu za vreme rata i fašizma, i kako razumeti svoje strahove i strahove drugih.  Šta kaže strah moje drugarice Albanke iz Prištine, nakon deset godina srpske policije?  Šta znači kada vam gej drug kaže da svaki dan kada izadje na ulicu pomisli, ah kada bi ovi ljudi znali da sam homoseksualac neko bi me klepio šipkom o glavu!  Svaki dan.  Mami Romkinji je nezgodno – ne može to ni da kaže, a nema ko ni da je čuje – da udje u školu i upiše svoju ćerku u prvi razred.  Škola je bela institucija.

U  jednom  momentu  odredila  sam  tri tačke  mog  interesovanja za ovaj tekst, jedan  je o meni.  Kako mi je bilo teško da shvatim da sam ja deo interiorizovane homofobije, da sam puna strahova i odvratnosti o samoj sebi, misleći da je da je strah napolju a ne u meni.

Drugi je o lezbejkama u mirovnom pokretu, jer je uvek bilo lezbejki u mirovnom pokretu i uvek se ćutalo o nama.  Od prvih akcija pred skupštinom Srbije, ‘Za sve žrtve rata’ u septembru 1991, lezbejke su bile deo anti-ratnog pokreta u Beogradu.

Treći je o lezbejkama u odnosu na rat.   Odakle dolaze njihove odluke kako da postupe?  Znam da ima puno lezbejki koje žive u regionima gde se vodi rat, i znam da su mnoge napustile te krajeve, jer je u pitanju bio njihov opstanak. Tražila sam tekstove, knjige o njima, ali ih je jako malo.

Želim da posvetim ovaj esej svim ženama iz ratnih zona koje vole žene, koje biraju da podržavaju svoje porodice i komšije, a koje nemaju mogućnosti da čitaju eseje nalik ovom ili bilo šta slično što može da inspiriše njihove lezbejske živote.  Takodje posvećujem ovaj esej mojoj lezbejskoj sestri, feminističkoj lezbejki Igballe Rogova iz Prištine koja je kroz sve ratne godine na Kosovu radila na osnaživanju devojaka i nije se odricala svog lezbejskog identiteta.

1997

Od kada je rat počeo u Hrvatskoj 1991, u Beogradu gde ja živim, neki od  muškaraca iz ulice postali su ubice i silovatelji.  Udješ u autobus, kafe ili  prodavnicu i znaš da su neka od tih običnih muških lica ratni zločinci. Zločin je bio pozadina svih vesti, pozadina novih crnih BMW-automobila na trgovima, državnog budžeta, bioskopskih programa.  Tih godina izlazak u grad za neke od nas je postao mučnina – izlozi knjižara pokazivali su samo srpske naslove, pozorišta takodje.  Tako sam preživela grad, uzela sam ga samo kao strukturu koja mi treba, a ne više i kao mesto uživanja i susreta.

Državne vesti su produbljivale društveni konsensus neznanja o zločinima preko granice.  Izgledalo je da ono što se dešava u  susednim krajevima više nije bilo od bilo kakve vrednosti ni značaja:  Sarajevo, Zagreb, Osijek, Prizren…   Većina beogradskog stanovništva se nije opirala logici nacionalizma:  zakopati Drugog.  Njih više nije smelo da interesuje šta se dešava u ovim gradovima.  Čak nisu smela više ni njihova imena da se pominju.

Ovde  gde  ja  živim, većina  žena  koje  vole  žene  su  u  onoj  fazi  pre  nego  što  mogu  da  kažu  i  reč  o  svojoj  lezbejskoj  žudnji.  Mnoge ne dozvoljavaju  sebi  da  jednostavno  vole  u  svojoj  ljubavi.  U  stvari  one  osećaju  krivicu  zbog  toga ko su.  Zato su mnoge u permanentnom procesu samo-kažnjavanja, često samo-destruktivne. Mnoge pokušavaju da se samo-zaštite kroz korišćenje droge, alkohola depresije ili izolacije.

Ipak, u Beogradu postoji  lezbejska grupa Labris, koja  je  osnovana  1995, i gej  i  lezbejska  grupa  Arkadija,  koja  je  osnovana  samo  godinu  dana  pred  rat.  Obe bez sopstvenog prostora za rad, ali sa rečima i političkom motivacijom.   Sada  želim  da  zabeležim neke probleme sa kojim sam bila suočena kao feministička  lezbejka  koja živi  u Srbiji, državi  čija je  vlada  bila  odgovorna  za  početak i nastavak rata  u novim državama nastalim iz Jugoslavije.

— HIJERARHIJA  DISKRIMINACIJE –

Rat postavlja prioritete ljudskih potreba.  Pravo  na  život  i  pravo  na  opstanak  postaju  jedini  prioriteti.  To  je  činjenica  u  zemljama  u  ratu  i   ratnim zonama: ne postoji prostor za imenovanje raličitih identiteta.  Vladavina nacionalizma je u svim regionima bivše Jugoslavije nametnula nacionalnost kao jedini identitet od političkog značaja.  Od sudbonosnog značaja – od nacionalnosti imena zavisi da li ćeš preživeti.

Medjutim, i u regionima bez rata lezbejke kao da već imaju neprijatelja, one se kriju.  Česti vole da su svojim domovima, kako drugi ne bi saznali da su lezbejke.  Za njih  rat je još jedan institucionalni ritual mržnje, kao čudovište intenzivira ti osećanja straha kad izadješ na ulicu.  Lezbejke  nemaju  puno izbora.  Neke  od  njih  se  pridružuju  nacionalističkoj  mašineriji, druge  odbijaju  da  sudeluju u politici,  ili, ako  im  status to dozvoljava, napuštaju zemlju.  Ako odu, neke od njih osećaju krivicu, a ako ostanu, nekima je žao da nisu ipak pokušale da odu.

U mom slučaju, ja imam srpsko ime u Srbiji i to je ogromna privilegija, koju sam par puta koristila, ali ne kao lezbejka. Jel za mene lezbejku ništa nije bilo moguće da očekujem od istitucija totalitarnog režima koji komunicira kroz nasilje, u kome je sam ja kao različita vidjena kao ‘neprijatelj’ i ‘homoseksualci su pretnja sistemu’.

Rat je pokrenuo neke od nas da u Hrvatskoj, Kosovu, Bosni i Hercegovini i Srbiji organizujemo  grupe  za  ljudska  prava,  po prvi put u ovim  državama.  Mirovni  pokret, ženski pokret i organizacije za ljudska prava, osim toga  što  su  se odazvale  na hitne potrebe ljudi koji su preživeli rat, takodje su postale nukleus budućeg  civilnog  društva.  Feministkinje su radile na tome da pokret za ljudska  prava  bude  protiv  svih vrsta diskriminacija, uključujući seksizam i homofobiju – da  princip nedeljivosti i jedinstva ljudskih prava bude poštovan. Ali u početnim godinama  rata  to nije bio slučaj sa mnogim organizacijama. Grupe za ljudska prava naporno su radile  na  dekonstrukciji  nacionalizma  i  zalaganju za prava  izbeglica, ali  nisu  ni  dodirivale  prava drugih društvenih grupa: žena, Romkinja i Roma, dece, lezbejki i gej muškaraca, ljudi sa invaliditetima, itd.  Videle smo da rat prisilno uvodi hijerarhiju potreba, da srpski režim postavlja hierarhiju nasilja i da  i organizacije  za  ljudska prava reaguju principom prioriteta i postavljaju hijerarhiju ljudskih prava.

U ovom nemogućem društvenom kontekstu  u  kojem  vam  je  nametnuta  definicija ličnosti na osnovu nacionalnosti, i nema političkog prostora za bilo koji drugi identitet, aktivistkinje Labrisa suočavale su se sa činovima homofobije.  Godine 1994. lezbejke Akaradije bile su izbačena iz prostora koje su koristile zajedno sa ne-vladinom organizacijom za ljudska prava za rad sa izbeglicama, na osnovu optužbe za  ‘nekompatabilne projekte’ sa argumentom da ‘korstimo jedan toalet’!  Godine 1995 nekoliko  aktivistkinja lezbejki je  pretučeno  na  ulici  od  strane  mladih  fašista sa napomenom da ‘prljaju ulice’.  Godine 1996  nepoznata gradjanka je poslala policiju  na predavanje Lezbejskih Studija o Pravnim aspektima  lezbejskog  pokreta  u  Evropi  sa  tužbom  da  se  tu  održavaju ‘orgije i nepristojne bludne radnje’. Pored svega toga, grupa se redovno sastajala i organizovala radionice, sastanke, novine, eseje, pamflete.

  –REAKCIJE LEZBEJKI NA RAT-

Mnoge lezbejke ćute.  Ćute o sebi, a ceo svet nije njihov.  Kada izadju napolje sve je heteroseksualno – kao što je za Romkinje ceo svet beo. Od reklame do filozofije, od jezika do šaltera u pošti.  Kao što su i mnoge Romkinje odavno  zaboravile  zemlju  svog  porekla, tako  i  mnoge  lezbejke  ne  osećaju  da imaju  svoju  državu. Ako  moraju  da skrivaju  svoju  lezbejsku  egzistenciju, ako  im  je  lice  u  društvu  lažno, pa je Drugi vide kao heteroseksualnu, jer to je jedino moguće, jedino priznato, zašto  bi im  onda  bilo  stalo  ko  će u ratu  pobediti ili  sa  kojom  nacionalnošću  bi  trebale  da  se  identifikuju?  One  ne  vide  sebe  u  slikama  rata,  i kažu: To nije naš rat – to je muška stvar. Te ostaju okružene ćutanjem koje kao  lezbejke dobro poznaju.

Jedne i dalje ćute i ne sudeluju, a druge rade upravo suprotno. Fenomen  lezbejki  koje  ulaze u  nacionalistički  sistem  i pridružuju se vojnicima je  poseban,  zato  što lezbejke, pre nego što postanu nacionalistkinje, već uveliko žive u prećutkivanju svog identiteta, sramoti, strahu i mržnji  same  sebe, koja  je  specifična  za  žene  koje vole  žene.  Pristupanje  grupi  koja  glorifikuje  naciju  i  propagira mržnju ka  Drugom nudi potporu za društveno prihvaćeni identitet. Institucionalizovana nacionalistička mržnja,  omogućava  lezbejkama  da  se  pridruže  Našima  sa  etničkog  stanovišta, kada već nemaju Naše sa stanovišta svoje lezbejske egzistencije.  Da  bi  pripadale naciji, i bile verne nacionalnim vrednostima, one nikada  više ne smeju  da odaju ko su.  Da  bi  se  osećale  kao  da  stvarno  postoje, mnoge  žene  koje  vole žene  postaju  nacionalistkinje  na  heteroseksualan  način. Mnoge  žene  i mnogi  muškarci  koji  nisu  bili  nacionalisti  pre  rata,  takodje  prolaze  kroz  sličan  proces  pridružavanja  nacionalističkim  i  religioznim  običajima,  da bi pripadali, da bi bili  prihvaćeni. U  ovoj  lažnoj  realnosti  žive  mnoge  žene  u  Srbiji, u  Ruandi, Kurdistanu…  Jedan broj  njih  se pridružio muškim  jedinicama  za  ubijanje.  Emocije ljutnje i besa u vojsci dobijaju posebnu funkciju.

–ODGOVORNOST  FEMINISTKINJA –

Godine 1992.  feministkinje  iz  Beograda i Zagreba su  započele  da osnivaju  grupe  da bi organizovale direktnu podršku ženama koje su preživele rat.  Neke od nas smo radile u tim organiizacijama puno radno vreme. Kroz ove grupe smo isto tako delovale protiv rata.  Unutar ženske mreže bile smo vidljive kao lezbejke, ali je društveni rad na lezbejskim ljudskim pravima bio skoro nemoguć. Zato su lezbejska prava bila jedna od tema novih feminističkih organizacija.[1] U Beogradu, feministkinje Žene u crnom su izabrale da direktno imenuju srpski režim odgovornim za rat.  Svake srede smo stajale u crnom i ćutanju, i slogan koji je meni najviše odgovarao je Nelojalne našim očevima, političkim vodjama i bogu.  Svake godine organizovale smo medjunarodne konferencije Ženska solidarnost protiv rata, i jedna od radionica je uvek bila o lezbejkama u mirovnom pokretu. Feministkinje su prevodile Izvori totalitarijanizma od Hane Arend i Tri gvineje od Virdžije Vulf.  Centar za ženske studije držao je predavanje o lezbejskim pravima.

–RAZDVOJENE  REALNOSTI –

Za  feminističku  lezbejku,  rat  je  situacija  koja  je  rastavlja  na  delove.   Ja  samo  mogu  da zapišem neka  lična razmišljanja i dogadje koje  sam  doživela  u  tom  rascepu.

U  našoj  lezbejskoj  grupi, Labris, na početku je bilo teško  pričati  o  ratu. Neke  lezbejke  su  mislile da  to  nije  mesto  koje  se  treba  kontaminirati ‘teškim temama’. Želele  su  da  makar  u  lezbejskoj  grupi  pričaju  o  žudnji.  S druge strane, u javnom prostoru  bilo  je  zabranjeno  biti  lezbejka  i  biti  pacifistkinja.  Poznata rečenica je bila ‘Srbija nije u ratu’.   Jednog dana sam  tražila  kasirki  u  prodavnici  da  mi   napiše  račun  na  ime  Anti-ratnog  centra, ona me je pogledala sa čudnim strahom, Gde je taj rat?.   Ali, u tom istom Anti-ratnom centru samo  su  rat  i  nacionalizam  bile  teme  diskusija – feminizam  i  lezbejstvo ne.   Dalje, u  početku, na SOS  telefonu  za  žene  i  decu  žrtve  nasilja, postalo je jasno da su neke volonerke nacionalistički orjentisane pa smo brzo prestale da diskutujemo o ratu i nacionalizmu.  Osećala sam se neprekidno raspodeljenom.  Svaki javni prostor ili grupa podrzumevala je samo jedan ili dva moja identiteta, dok  je  sve  drugo  bilo  nepoželjno  i  opasno.  Samo  u  svom  stanu  sam  mogla  da  verujem  u  sebe.

Ipak, sećam  se  da  sam  u tom istom stanu zbog dubokih dilema gubila orjentaciju. Nekoliko  puta  se  desilo  da  sam  vodila  ljubav, a na tranzistoru  bi  se  čule  najnovije  vesti  sa  ratišta. Tada se jedine  vesti  dolazile  iz  Praga, Londona  i  Pariza. Ležala  bih  u  krevetu  i  ne  bih  znala  da li  da  ustanem  iz toplog kreveta, ostavim  ljubavnicu  isključim  radio  i  nastavim uživanje.  Ja sam lezbejka iz Srbije, ona ‘odvratna lezbejka’ iz ‘krvave Srbije’ – kako da isklučim vesti? Ako ne isklučim tranzistor nema više vodjenja ljubavi za danas.  Ustaću, napraviću još jednu kafu za obadve, zapaliti cigaru u pažljivo slušati vesti iz Bosne i Hercegovine.  Da li  je  znanje o  onome  što  se  desilo  ubijenima  i  mučenima  jedini  način  da  se pokaže  poštovanje prema njima? Da li lezbejsko vodjenje ljubavi u tom  momentu nepodobno? I  zašto?  Osećanja su me bolela u grlu i stomaku, i tako više puta.

Onda  bih neki drugi put pisala  pismo solidarnosti  nepoznatoj  ženi  iz  Sarajeva koja živi pod  opsadom  i  meci  lete  oko  nje.  Razmišljala  bih  o  tome  da li  bi  se  ona zbunila jednog  dana,  ako me upozna i  vidi  lezbejku  pred  sobom? Da li bi se razočarala? Da li bi zažalila što je ikada dobila prijateljske reči od jedne lezbejke? Zadrhtala bih pred ovim mislima. Zašto je  uvek  bilo  toliko  teško  reći  da  odredjena  humanitarna  pomoć  dolazi  od  lezbejki?  Neke  kažu  da  to  nije  bitno – možda, ali iz koje to političke hipoteze  nije  bitno?

I  tako  je išlo  godinama – razlomljeni  identiteti, strasti, motivacije… Pokušala  sam  da  razumem  kako da se odredim. Setila  bih  se  eseja  iz feminističkih novina  off our backs  još  iz  osamdesetih, u  kojem je jedna  lezbejska  književnica,  iz  Sjedinjenih  Država,  nakon godinu dana rada u  Nikaragvi rekla: „Ne, ja  nisam  mogla  da  pričam  o  mom  lezbejstvu  u  Nikaragvi; tamo  je  rat  i  oni  imaju  neke  druge  prioritete.“ Ta  rečenica  mi  je  prošla  kroz  glavu  hiljadu  puta, da li  se  slažem  s njom ili  ne? I šta da radim s time sada?  Svaki  put  kad  bih  pomislila: Ne, to  nije  tačno, lezbejka bi trebalo da je uvek lezbejka, osetila bih neprijatnost.  Onda bih  pomislila  Da,  možda  to i  jeste tačno, u ratu ne treba o tome da pričamo, jer  ljudi  pre  svega  moraju  da  imaju  mogućnost da žive.  Onda bih bila zbunjena, da li je to ipak internalizovana homofobija.

–PRLJAVE ULICE —

Jedne  večeri  1995, mi aktivistkinje iz  Labrisa  krenule smo na akciju  u  starom  delu  Beograda, na  Dorćolu, par  ulica  dalje  od  mog  stana. Tri  muškarca   presrela su nas  četiri dok  smo  pisale  lezbejske  grafite. Došli  su  i  napali   nas,  baš kao  lezbejke. Dvojica  su  stajala  pozadi  sa  štapovima  za  hokej  i  jedan  je  stao  pravo  ispred mene.  On  je  gledao mene, ja  sam  gledala  njega  i  mislila  sam: Ovo  je  lice  koje  traži rat. Ovo  je  lice  koje  ubija, koje  je  napravljeno  takvo u ovih  zadnjih par godina, i oružje  mržnje je iza  njega. Nisam ga poznavala. Nikad nisam videla takav za-strašujući pogled pre toga. Gurnuo  me  je  u  zid, polomio  mi  naočare  i viknuo: Ti prljaš moje ulice, mogu  da  te  uguram  u  ova  vrata  i  da  te  ubijem – niko  ne bi  znao. Čisti se odavde! Kada  sam  ga  pitala  ko  je  on, viknuo je: Umukni  svoje  prljave  reči. Džamija  je  mesto  za  tebe. ‘Moje prljave reči’! Moje prljave reči su prljale  njegove ulice – ova misao vrtela mi se celu noć u glavi. Lezbejke i gej muškarci prljaju njegove heteroseksualne, muške, ulice  isto,  kao  što  Muslimani i Albanci prljaju  njegove  heteroseksualne, Srpske  ulice. Romi isto tako. Šta je sa ženama? Jel one prljaju njegove hetero brakove?  Obično su supruge prvi neprijatelji u životima nasilnih muškaraca.

Posle ovog  homofobičnog napada, napisala  sam informaciju o  tome za  našu Zamir anti-ratnu e-mejl konferenciju Hrvatske, Bosne  i  Srbije. Dobile  smo  puno  podrške  kao  lezbejke, i medju njima od  jednog  muškarca iz Sarajeva,  koga  nisam poznavala.  On  se  krio  od  snajpera  i svaki dan pokušavao po sto do dvesta puta da dobije vezu sa provajderom da bi dobio vesti, jel su mu srpske ubice ostavljale samo po dva sata struje dnevno.  Napisao  mi  je:  Čuvajte  se, mi  iz Sarajeva znamo  da  su  tipovi  kao  on  vrlo  opasni.

Nakon pet godina rata bila  sam  puna  priča  o  mržnji i solidarnosti  koje  sam  čula  od žena u izbeglištvu koje  su  dolazile  u Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja, gde radim. Priče  od  žena koje  su  izbačene  iz  svojih  kuća, ‘Imaš deset minuta!’, isterane samo  zato  što  su  imale  Srpska, Muslimanska, Hrvatska  ili  Albanska  imena. Bila  sam svedokinja  priča   žena  koje  su istrpele deset-dvadeset  godina  muškog  nasilja  od  svojih muževa. Počela sam da čitam o koncentracionim   logorima i Holokaustu. I  mislila  sam da mogu  da iscrtam liniju od  početka  do  kraja  kako  muško, odnosno patrijarhalno zasnovano  nasilje  povezuje   nacionalizam  i  homofobiju sa nasiljem  u porodici,  sa incestom  i  genocidom.  Polako  sam  u sebi spajala  razne  fašističke  procese agresije  i  kako  oni  utiču  na  mene, sve  dok  mi ne samo feministička teorija  fašizma  nije  objasnila, nego mi  je  i  samo  moje  telo  reklo, da  je  lice  onog  tipa  koji  me  je  napao  moglo  da  bude  lice  ubice  u  ratu, ubice  u  porodici, onoga  koji  tuče  svoju  ženu, silovatelja, ili koji  mrzi  lezbejke.

Bila sam iscepana u korenu sve do ovog dogadjaja na Dorćolu.  Nakon toga sam počela proces integracije, prihvatanja raznih delova sebe u celinu feministkinje lezbejke.

  –LEZBEJSKA  SOLIDARNOST –

Tokom rata  u  bivšoj  Jugoslaviji  lezbejke  su  bile  prisutne  i  solidarne.

Prvo, mi lezbejke iz Srbije žudele smo da se sretnemo sa lezbejkama iz Hrvatske, Kosova i Slovenije.  Grlile smo se samo na retkim medjunarodnim konferencijama.

Onda, kroz  ceo  rat   neprekidno  su stizale podrške  na  našu  adresu  od  lezbejki: pisma, paketi, pokloni, kafa, čokolada  i  nežne  reči. Nekad  od  lezbejki, koje  nikad  pre  nismo  videle, nekad  od  onih koje smo  poznavale. Bilo  je  knjiga, časopisa, novina od  lezbejki  iz  Francuske, Španije, Italije  i  Sjedinjenih  Država – za nas u  Beogradu, Zagrebu,  Ljubljani. Pisma  podrške.  Obožavale smo lezbejsku muziku Cris Williamson i Lavander Jane i slušale ih bez prestanka u mojoj kujni.  U jeku rada sa izbeglicama i anti-fašizma ovi darovi su nam donosili nežno sestrinjstvo i  podsećali nas da smo lezbejke.

Mnoge  lezbejke iz sveta su dolazile iako  nikad  nisu  identifikovale  svoju  podršku  kao  lezbejsku. Dolazile  su  u  naše  ženske  centre  da  bi  volonterski  radile, da bi bile svedokinje naše bede i hrabrosti, kako bi se mi osećale manje usamljenim.  Još  uvek  nismo proučile zašto  je veliki  procenat  lezbejki aktivan  u  medjunarodnom  ratnom volonterstvu. Mi smo sugurno srele mnoge od njih.

Tanya  Renne  je  bila  jedna  od  prvih  koja  je  došla. To  je  bilo  1992  godine, kada  su  stizale  vesti  o  silovanju u ratu i koncentracionim logorima u Bosni i Hercegovini  i  mi  nismo  znale  ni  šta  to  stvarno  znači. Tih  meseci  strah  se  širio  Beogradom, i  ljudi  su  govorili  da  će  se  granice  zatvoriti. Da  niko  neće  moći nigde da mrdne. Vesti  su  bile  prepune  ubistava. Sećam  se, bila  je  zima  i  ležale  smo  u  krevetu  jedna  pored  druge, dve  prijateljice, lezbejke, i  pričale  o  tome šta  bi  smo  radile  kad  bi  zatvorili  granice…  U  to doba  sam  tokom  dana  radila  sa  ženama  koje  su  preživele  muško  nasilje  i  rat, uveče slušala  vesti iz ratnih zona, a noću čitala o lezbejskoj žudnji Joan Nestle, Adrianne Rich, Audre Lord,   lezbejske stripove i gledala lezbejske fotografije JEB.   Lezbejski svet iz tih knjiga mi se tada činio  dalekim, nemogućim  ali stvarnim. I  u  tom  krevetu, te  noći, Tanya  i  ja  smo  razmišljale: Kako bi mogle da  pobegnemo  odavde? Ako zatreba, kako ilegalno  da se prebacimo  na  drugu  stranu?  Šta  bih  ja  trebalo  da  uradim?  A šta ona? Onda  smo  se  prisećale  svih  priča  koje  smo  ikada  čule  o  prelasku  granica…. Setila  sam  se  kada  mi  je  jedna  Romkinja  rekla  kako  je  ranije  u  Italiju  ulazila  sa  zelenim  pasošem, i  kada  sam  je  pitala  šta  to  znači  rekla  je: Ah, prodješ  kroz  šumu, sestro! Setile  smo  se  svake  priče  o mudrom bekstvu…  Od Agate Krsti do prepričane avanture. Morale  smo  da  izmislimo  fantazije  o  lezbejskim  teroristkinjama da  bi  prevazišle  strah. Tanja  je  imala  pasoš  SAD,  tako  da  je  bila  slobodna  da  živi  bilo  gde  drugde, ali  je  odlučila  da  napiše  knjigu  o  sestrinstvu  u  Istočnoj  Evropi i da bude s nama.  Živela je u  Beogradu, Zagrebu i  Ljubljani prve tri ratne godine.  Lezbejke  poput  nje  su  za neke od nas učinile  život  za  vreme  rata  s manje  straha  i  više  lezbejskim.

Još  jedna  priča  se  dešava  u  istoj  sobi: Moja  prijateljica  Ria  Convents, feminističko-lezbejska odvjetnica,  došla  je iz  Belgije  sa  kolima  punim hrane  za  žene. Jednog  dana  smo  pakovale pakete da  bi  ih  slale  ženama  u  Sarajevu. Povodile smo sate  organizujući  stvari…  ovo  je  kutija  za  ženu,  koja  živi  na  sedmom  spratu  i  nema  struju, ni  grejanje, biološkinja  je  i  ima  starog  i  bolesnog  oca…  ovo  je  kutija  za  ženu koja  je  glumica  i  ima  malu  ćerku  i  muža… ova  je  za  staru  ženu koja  živi  sama  i  ima  puno prijateljica… šta  ćemo  staviti  u  koju  kutiju,  znajući  za  koga  je  ta  kutija, ko  su komšije, gde  su  snajperisti, koliko  je hladno  u  njihovom  podrumu, šta  bi    ona željela  za  iznenadjenje? Stavljale  smo  unutra  pasulj, suvo  povrće, najbolje  orahe  i  lešnike, skupe  čokolade, poznate  marke  cigara, kafu… pažljivo, sa  svom mudrošću  i  saosećanjem koje  smo  stekle  tokom naših  lezbejskih  godina  u  kojima  smo  volele  jedna  drugu.

Neke  lezbejke  su  davale  novac, nosile  teške  torbe, neke  su  zvale  da  pitaju  kako  nam  ide, slale  pisma  i  čestitke  sa  lezbejskim  humorom, dykes  to  watch  out  for, neke  su  pisale  o  našim  aktivnostima, neke  su  nam  dolazile  da  bi  nas  naučile  raznim  veštinama  u radu  sa  traumom, u  radu  sa  kompjuterima, e-mejlom…  Neke  su  vozile  kamione. Da; ima  lezbejki  koje  su vozile  ogromne  kamione iz  Velike  Britanije pune  hranom  i  odećom  za  žene  žrtve rata i aktivistkinje. Neke od vozačica su imale brade. Svakako, to su bile prve lezbejke sa bradom koje sam ja ikada videla u životu!  U  ovih  šest  godina….  Tanya  Renne, Juditka  Hatfaludi, Ria  Convents, Ingrid  Foeken, Laurence  Hovde, Rachel  Wareham, Julia  Penelope, Liza  Coven, Shian  Jones, Ippy, Therez  Bloechlinger, Fabienne  Hidreau, Beatrice  Breitschmid  i  Judith  Falusi, Charlotte  Bunch, Cris  Corrin, Rosa  Logar, Masha  Gessen, Antonia  Burrows, Kathryn  Turnispeed, Murph –Martha Ehman, Joanne, Stefanie, Monique, Nicolle, Jessica Hauf, Rebecca  Johnson, Rebecca  Casanova, Rina  Nissim, Julie  Mertus, Haya Shalom, Sandra Butler, Maite  Irazabal, Marta  Brancas, Gaby, Nelly, Shelly  Anderson, Fran Peavy, Tova  Green, Sarah  Hartley, Julia, Dagmar  Schultz, Anna  Pramstrahler, Antonia  Ciavarella…

Ako  me  pitate  mogu vam  ispričati priču  o  ratu  i  lezbejkama za  svaku  od  ovih žena. Kao na primer,  Laurence  Hovde, koja  je  došla 1994.  za  mirovni  sastanak u Beograd i nikad se više  nije vratila  kući, u  Nju  Jork. Ostala je u našem pokretu, ko-osnovala je jednu feminističku grupu u Beogradu i sad su je mnoge aktivistkinje zavolele. Lezbejke  poput  nje, i  poput  svih  pomenutih ovde  i onih  koje  sam  zaboravila  da  imenujem,  bile su od  suštinske  važnosti za naš lezbejski  opstanak, one su nas podsećale na  ono  što  je  Audri  Lord  rekla  pre  toliko godina:  Imamo  potrebu  da  se izjasnimo  kao  lezbejke, kao što letnja suva zemlja  treba  kišu.

 

Beograd, 1995 – 1997 – 2001.

*Prvi put objavljeno na engleskom u European Journal for Women’s Studies, 2001.

[1] Feminističke organizacije su tih godina od početka ozbiljno shvatale politiku nedeljivosti ljudskih prava: od  1991.  do  1996. osnovane su u  Zagrebu  Centar  za  žene  žrtve  rata,  zatim  Ženske  Studije  i  Ženska  Infoteka, koje su insistirale na  lezbejskim  temama.  U  Beogradu, Žene  u  crnom  protiv  rata, Autonomni  ženski  centar  protiv  seksualnog  nasilja, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Centar za ženske studije i Incest trauma centar su podržavale  lezbejke, privatno i javno.