IGBALI ROGOVA O NAŠIM LEZBEJSKIM TELIMA PRELAZEĆI LINIJE

 

 

Draga Igbala,

Redakcija časopisa Kosovo 2.0 me je zamolila da napišem esej o mom lezbejskom životu i odlučila sam da iskoristim ovu priliku da ti napišem otvoreno pismo.  Ti si moja draga lezbejska prijateljica, i uz tebe sam prvi put saznala više o Kosovu. Ti si moja dragocena drugarica amazonka, još od 1995,pamtim da si nosila  crne cipele, kada sam te  prvi put videla. Tokom ratnih godina, bile smo u kontaktu i učile od naše omiljene lezbejke, Odri Lord: nisu razlike medju nama te koje nas dele. Već naša nemogućnost da prepoznamo i prihvatimo te razlike. Želim da se zajedno prisetimo nekih priča o našim lezbejskim životima iz 90ih. U sred srpske okupacije radila  si kao feministkinja, aktivistkinja iz Prištine sa ženama iz ruralnih krajeva,  a ja sam radila sa ženama koje su preživele muško nasilje i bila aktivistkinja Žena u crnom protiv srpskog režima u Beogradu.

Prvo moram da ti kažem gde sam sada. O draga Igbalice, moja draga Igbalinka! Mogu da kažem da sam u glavnom gradu Meke za lezbejke i gej muškarce, u SAD-u – u Provinstaunu, gradiću na obali okeana preko puta Bostona, gde se lezbejke i gejevi okupljaju već decenijama. Ovde je priroda predivna, ali postoji još nešto zaista izvanredno. Tokom proteklih 50 godina ovo je bilo mesto gde su prvo umetnici a zatim gejevi i lezbejke počeli da dolaze na odmor, a nakon toga da se, zbog slobode i brižne zajednice, doseljavaju. Ovde sam upoznala puno dobrih ljudi. Ne mogu da verujem! Zapravo sam shvatila da nikada nisam bila u dovoljno društveno ili politički podržavajućoj sredini da bih mogla uopšte da sanjam da ovakvo mesto može  stvarno da postoji. Mesto gde mnoge žene hodaju držeći se za ruke, gej muškarci takodje, lezbejske porodice provode vreme igrajući se sa svojom decom, gej očevi nose svoje bebe, dok se zastave duginih boja njišu po celom gradu, mašući nam i dočekujući nas. Moja prijateljica Mišel, doživotna lezbejka, koja se ovde doselila pre 18 godina, zbog poverenja koje vlada u zajednic kaže da nikad ne zaključava vrata. U gradu živi oko 3000 ljudi i preko leta dodje još oko 30 000.  U državi Masačusets istopolni brakovi su legalizovani još od 2004. Evo nekih slika:

Dve lezbejke idu ka meni, iste su visine, imaju iste frizure i iste naočare za sunce. Jedna gura kolica sa blizancima. Mašem deci i svo četvoro mi se osmehuju i mašu!

Kraj okeana je drvena veranda sa koje dopire muzika…. Opažam sredovečnog gej muškarca koji dosta podseća na Elton Džona. Peva na sav glas, a onda uzima svog psa i počinje da igra sa njim i ljubi ga, okrenut ka suncu. Dirnuta pomislila sam, kada bi muškarci igrali ovako radosno sa svojim psima,  u  svetu nikada više ne bi bilo ratova!

Ulazim u malu prodavnicu, pored vrata je kasa, a dočekuje me predivna sredovečna lezbejka ozarenog lica. Osećam se kao da me je snop svetlosti pogodio u srce!  Toliko sam se zbunila da sam samo pogledala unaokolo i izašla. Šta me je toliko dirnulo? Prvo, osetila sam njeno samopouzdanje, smirenost, toplu lakoću njenog lezbejskog tela. Osetila sam punoću njene uravnoteženosti sa samom sobom i sredinom koja je okružuje. Takodje, izgledala je kao da je vlasnica radnje. Odlično, pomislila sam, nekada je odlučila da dodje u ovaj grad i radi tamo gde će biti prihvaćena onakva kakva jeste. Nastavila sam da razmišljam: Ne samo da ona voli što je lezbejka, već je i njena zajednica vidi kao lezbejku.  Osetila sam njenu potpunu telesnu energiju ne samo zbog nežnosti milovanja njene ljubavnice već i zbog komšija koji je podržavaju. Nije čudo da sam zadrhtala, pomislih ponovo: nikada pre nisam bila na mestu gde su lezbejke okružene jedne drugima i prijateljskim društvom. Takvu oslobadjajuću moć svog tela može da doživi lezbejka okružena društvenom i političkom slobodom. Onda sam pomislila kako sam u ovom gradu više povezana sa svojim telom – šetam ulicama sa svešću da me lezbejke posmatraju. Samo ova činjenica napaja moje telo posebnom erotskom energijom. Medju lezbejkama je drugačiji oblik postojanja.

II

Evo me, razmišljam o ovom pismu, draga Igbala. Da li sada piješ kafu? Ja pravim gozbu sa tobom uz moj zeleni čaj i tamnu čokoladu. Znam da ne voliš slatkiše, već ajvar i sir. Prve slike koje mi prolaze kroz glavu su one sa ženskih žurki koje si nekoliko puta organizovala u Prištini, u sred rata niskog intenziteta koji je srpski režim vodio protiv kosovskih Albanaca. Jel to bilo 1997?  Obično bi prvog dana išle u restoran gde poznaješ vlasnika – prema tome sigurno mesto – i tu bi bile sa prijateljicama i tvojim sestrama. Sledeće noći bismo bile kod tebe kući. Sećam se da smo tvoja tadašnja partnerka Rejčel Varham, ti i ja – jednog dana došle na ideju da slavimo K – Dan! Pa da, ako je Iv Ensler mogla da izmisli V – Dan Vagine, mi smo onda mogle da izmislimo K – Dan Klitorisa! I tako si u vreme Božića organizovala žurke samo za žene.  Ti bi igrala orijentalne plesove, medju kojima i onaj kad igraš sa punom čašom vina na temenu, za koji si mi rekla da na Kosovu igraju samo muškarci. To su bile sjajne zabave, pričale bismo lezbejske priče, otvarale brižljivo upakovane lezbejske poklone, neprestano pušile i pile. Sećam se da su me prijateljice pitale, kad god bih se vratila u Beograd, Gde si bila?,  a ja bih odgovorila Na ženskoj  zabavi u Prištini!,  a one bi potpuno začudjene pitale Gde?  U Prištini, odgovorila bih. Ne, nisu razumele. Ali ja sam bila ponosna. Bila sam ponosna na tebe, na našu feminističku bandu, na pobunjene lezbejke iz Beograda, Prištine, Budimpešte, Njujorka – jer smo znale da je žensko igranje politička stvar.

Prilikom jednog od mojih prvih dolaska šetale smo ulicama Prištine, bila sam srećna što sam s tobom i tvojim prijateljicama pa sam rekla, Hajde da pevamo neke albanske pesme!! A  ti si mi rekla:  Da pevamo na albanskom na ulici!!! O čemu govoriš! Mora da si poludela!! Nikad to neću zaboraviti. Ne, nisam poludela, samo nisam imala pojma!  U to vreme još nisam znala koliko je duboka i raspostranjena  kontaminacija i kontrola srpskog režima nad vašim životima. Nisam mogla da zamislim da ne smete da pevate na sopstvenom jeziku u vašem gradu! Štaviše, pomislila sam – nijedna od mojih prijateljica iz Beograda to ne zna. Srpski režim je kontrolisao medije tako da obični gradjani Srbije nisu trebali da znaju da je Albancima na Kosovu uskraćen pristup državnim (srpskim) institucijama, da albanska deca idu u privatne mračne podrume koji su služili kao učionice, da su zdravstveni pregledi takodje vrlo često obavljani u podrumima, da je većina tvog naroda dobijala otkaze na poslu, da je srpski teror uticao na sve dimenzije svakodnevnog života, danju i noću. Kao što je Hana Arent vrlo jasno rekla: Totalitarizam je otkrio unutrašnje sredstvo dominacije i terora nad ljudskim bićima.

III

Sećam se da si jednom tih godina, otprilike ’97 vozila ka Prištini, a ja sam sedela pored tebe. Odjednom više nisi bila opuštena. Isključila si radio. Nisam imala predstavu šta se dogodilo. Šta se dešava? ,pitala sam. Rekla si  Ćuti, molim te.  Telo ti je drhtalo. Nekoliko trenutaka kasnije saznala sam da smo prolazile kroz srpski policijski prelaz na ulazu u Kosovo. Tog dana sam osetila strah tvog tela do srži mojih kostiju. Sledila sam se. Nikada to neću zaboraviti. Tvoj strah je bio dubok i hladan poput čelika, tvoje telo je postalo zaštitna tvrdjava, a um se skoncentrisao na predostrožnost.

Počele su da mi se vraćaju slike srpskih policajaca koji prete Albancima. Tvoja priča o surovom ponižavanju koje si doživela kada su ti govorili svakog dana da dodješ u srpsku policijsku stanicu u 8 ujutru da bi dobila pasoš i to tri godine nakon što si podnela zahtev. Ostavili bi te da čekaš u praznoj sobi do dva po podne. Zatim bi ti, pretećim glasom, rekli da dodješ ponovo sledećeg dana. I to je trajalo 22 dana, a zapravo je tvoj pasoš bio u fioci u sobi pored. U feminističkoj teoriji, ovakvo ponašanje nazivamo ’ činovi gluposti’, i ono je poznat obrazac ponašanja kod nasilja u porodici, kao i totalitarnih režima, i u koncentracionim logorima. Iscrpljivanje i ponižavanje gradjana ’činovima gluposti’.  Sećam se da su srspki vojnici , tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih, zahtevali od Bošnjaka da pred njima jedu travu. Žene koje su svedočile, nakon genocida u Burmi, rekle su da im je dok su bile u logorima, naredjivano da jedu muve.

Još uvek u tišini, u tvojim kolima tog dana, razmišljala sam kako zapravo ne znam koliko ste besanih noći ti i tvoja porodica proveli tokom tih godina straha. A  to se sve dešavalo pre rata 1999. Nisam mogla da zamislim, jer je strah u tvom telu bio sasvim nova stvar za mene, nikad te pre nisam osetila na ovaj način. To je bila ogromna razlika izmedju nas. Adrijen Rič je jednom napisala: Trenutak kada osećanje ulazi u telo/ je politički.  Kako je to istinito! Zamisli, uvek sam mislila da nas je taj trenutak straha u kolima razdvojio. Bilo mi je nelagodno i razmišljala sam koja je moja odgvornost u ovoj situaciji? Kada smo nas dve od kojih jedna pripada grupi tlačenih, a druga grupi  tlačitelja, onda jedna ima zadatak. Jedan način da se posmatraju identiteti je kroz prizmu istorije bola.  Setila sam se sada ’Masakr parade’ u Beogradu 2001.  Oko 800 muškaraca, neo fašista, su došli da biju nas, oko 40 lezbejki i gejeva koji smo se okupili tog letnjeg dana. Svi smo preživeli i tokom dugotrajnih diskusija koje su usledile nakon toga, mi lezbejke smo zaključile da je dobro da naše heteroseksualne prijateljice budu sa nama jer one nemaju taj nivo straha od homofobičnih napada kao što ga mnoge lezbejke imaju. Morale smo da organizujemo mnogo radionica za lezbejke koje su bile traumatizovane tog dana, da bi one mogle da prihvate taj strah od homofobičnih napada i počele da rade na njemu.

Jednog dana, tokom istih tih devedesetih trebalo je da dam nešto jednom Albancu prijateljicinom prijatelju iz Prištine, pa sam otišla na autobusku stanicu da mu dam to, mislim da je bila knjiga. Sedeli smo u malom kafiću na autobuskoj stanici i on je tiho pričao. Najednom sam primetila da  on to radi prilično vešto. Znao je tehnike, na kakve nikada pre nisam naišla, mnoge načine kako da govori tiho da ga ostali koji su u blizini ne bi čuli. Ima jedan feministički tekst koji je Alis Švarcer, feministkinja spisateljica, napisala pre mnogo godina, Mala razlika i njena ogromna posledica,  u kojem opisuje rodno ugnjetavanje i imenuje ga koristeći kolokvijalni izraz: mala razlika. To je ta mala razlika izmedju tebe i mene, draga Igbala, istorija tela Albanaca pod terorom srpskog režima. Činjenice izgledaju isto: živimo u istoj porodici, istoj ulici, ali ja imam strah od silovanja dok moj heteroseksualni brat nema. Moj strah mi govori da noću hodam osvetljenom stranom ulice, dok on koji je u ovoj konkretnoj situaciji potpuno lišen straha može noću da luta bilo kojom ulicom. Ovde započinjem temu kako različiti identiteti – to što smo ugnjetavane kao Albanke, žene, lezbejke – podrazumevaju niz različitih emocija koje nas čekaju u odredjenim istorijskim momentima. Kada u Beogradu šetam parkom u kom se okupljaju skinhedi, moja prijateljica Romkinja mi kaže Ne, ja ne idem tamo! Njen strah joj poručuje da izbegava mesta na kojima su rasisti. Kako da saznajemo o osećanjima drugih? Jer kad znaš da sam ja svesna kako se ti osećaš, da sam svedokinja tvog bola, onda postoji šansa da se osećaš manje usamljeno. Ovaj susret dve prijateljice sa različitim otiscima društvenog bola je ono što me inspiriše da ti danas napišem ovo pismo, draga Igbala.

IV

Jel se sećaš kad ste našu prijateljicu, lezbejku feministkinju Bobanu Macanović i mene  pozvale da dodjemo na prvu Konferenciju o ljudskim pravima u Prištini, u decembru 1999. To je bilo nakon što je rat okončan kumanovskim sporazumom, i konačno su Albanci mogli malo da odahnu nakon decenija srpske vlasti nad albanskim stanovništvom. Do tada je već bilo jasno da je srpski režim tokom rata 1999. nasilno proterao blizu 850.000 Albanaca iz njihovih kuća. Takodje smo do tog trenutka znale da je Medjunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju prijavljeno više od 11,000 ubijenih na Kosovu. To je skoro duplo više nego u II svetskom ratu. S druge strane, nakon Kumanovskog sporazuma, hiljade Srba je moralo da napusti Kosovo, pa je tako u Prištini od oko 45,000 Srba i Roma ostalo samo 400.

Prva konferencija o ljudskim pravima na Kosovu je bila zakazana za 10. decembar 1999. Bobana i ja smo rešile da idemo, ali nismo znale kako da dodjemo do granice gde nas je čekala prijateljica. Posle rata 1999, autobusi više nisu išli iz Beograda za Prištinu. Nijedan. Tako da smo otišle autobusom do poslednjeg sela u Srbiji i onda nastavile peške.  Ovo je bila poslednja godina Miloševićeve policije. Nismo imale predstavu kako da se ponašamo na toj novoj granici. Stajale smo ispred policijske kućice kada je jedan od njih rekao: Gde idete? Odgovorila sam U Prištinu, a on je rekao Tamo, kako to?, zvučao je kao da stoji na granici na kraju sveta i objašnjava kako tamo nema ničega više! Svi ljudi odlaze iz Prištine, a vi idete tamo? Ovo je zvučalo kao da u Prištini više uopšte nema ljudi. Šta radite tamo? Sećam se da sam osetila nadolazeći talas straha, šta dodjavola radimo u Prištini? Dogovorile smo se da ne kažemo da idemo na konferenciju o ljudskim pravima, već u privatnu posetu, da bi bile sigurne da ćemo se sresti sa vama. Tako da sam, kad je ponovio pitanje, odgvorila, Moj dečko živi u Prištini. Sve je bilo razjašnjeno i rekao je U redu, prodjite.

Na drugoj strani KFOR-ove medjunarodne granice, u sjajnom crnom automobilu  čekala nas je najelegantnija aktivistkinja Nazlie Bala, a džip medjunarodne policije nas je pratio kao u filmovima. Mnogo različitih stvari se dogodilo za ta tri dana. Bobana se plašila da govori srpski na ulicama Prištine pa je dogovor bio da pričamo na engleskom koji zapravo nije znala dobro . Ta tri dana smo spavale u tvom stanu i samo tu smo pričale na srpskom iz poštovanja prema bolu komšija. Bobana i ja smo čule užasne priče žena koje su poput tebe i tvoje porodice proterivane iz svojih domova na Kosovu, preplašene, uguravane u vozove koji su podsećali na one kojima su ljudi deportovani u Aušvic, kojima su oteli dokumenta, pljuvali ih u lice i izbacili na makedonsku ili albansku granicu da tamo dočekuju dane i noći. Takodje smo čule priče žena koje su tokom rata ostale na Kosovu pod srpskim terorom svakodnevnog ponižavanja, seksualnog nasilja , pretnji smrću. Toliko puno detalja o dubokom ponižavanju.

Na konferenciji sam bila percipirana kao „srpsko telo“, i to sam prihvatila kao naročitu odgovornost. Slušala sam kao sestra i istovremeno sam znala da je ovo susret ’Sestara iz Srbije’ i ’Sestara Albanki sa Kosova’. Priče koje sam čula su me potresle do suza, do granice gadjenja i besa. Zločini koji su počinjeni su moje ime, počinjeni su od strane  muškaraca iz moje ulice, koji nose uniforme na kojima je isti grb kao na mom pasošu, plaćenih mojim novcem. Samo nekoliko godina nakon genocida u Srebrenici! Ponovo, neizercivo.

Nakon ovog kompleksnog iskustva u Prištini, vratila sam se sa dva ključna pitanja u telu i umu. Prvo, nisam mogla da se odmaknem od bola koji sam osećala zbog rata na Kosovu i nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome šta moram da uradim? Da li je to što ću da iskažem duboku tugu, dovoljno? Kakvu odgovrnost imam kao feministkinja, aktivistkinja iz Srbije?  Kako da postupim kao Žena u crnom prema sramnim zločinima počijenim nad albanskim narodom? Kakvu vrstu izvinjenja za zločine počinjene u moje ime možete da čujete sa poverenjem? Ova pitanja su bila na umu meni i drugim aktivistkinjama dok smo tokom godina koju su usledile istrajavale u potrazi za feminističkim pristupom tranzicionoj pravdi.

Nakon što sam napisala izveštaj sa ove konferencije, shvatila sam da imam bol u stomaku zbog jedog drugog pitanja. Odjednom mi je palo na pamet: Kako sam mogla da lažem fašističkog policajca na toj granici da imam momka? Da bih prevazišla prepreke nisam pratila svoje lezbejsko srce niti političku viziju. Koliko puta sam pre toga morala da se pretvaram? Lezbejski život u lezbofobičnom društvu podrazumeva konstantno laganje. Da bi preživele, lezbejke u patrijarhalnoj sredini moraju da lažu u nekom trenutku u životu. Sve postanemo lažovi. Znam to. Ali ovog puta sam rekla sebi, Ok uradila sam to, dobro ali sada je dosta. Posle ovog slučaja na granici obećala sam sebi da nikada više neću da sakrivam svoj lezbejski identitet. Nijedna fašistička granica,  ratna policija i kontrola me neće naterati da to ponovim. Pokušavaću da izbegavam prepreke na drugačiji način. Ah, osećam olakšanje dok ovo po prvi put sad pišem. Draga Igbala, hvala ti što slušaš. Znam da ćeš me razumeti. Mi smo sve u ovom mizoginom svetu, a kao aktivistkinje ponekad smo, zbog straha, zarobljene na nekim mestima, ali radimo najbolje što možemo da bi preživele  u datim okolnostima.  Tada učimo. Kažemo, OK to je to! I nastavljamo daljeMnogo te volim, moja drugarice, mogu samo da zamislim koliko puta  u životu si bila rascepljena  izmedju svog ’albanskog tela’ i ’lezbejskog tela’. A onda ponekad plačemo, same ili pored naših ljubavnica, zato što znamo da moramo da pravimo kompromise, čak i kad ne želimo. Ovo je konstantna dilema sa kojom se susreću lezbejke u ratnim zonama. Lezbejke iz Palestine su nam pričale dramatične priče o ovoj temi. Ovo je zapravo pitanje i za lezbejke koje nisu u ratnim zonama: kako sinhronizovati etničku porodicu sa jedne i lezbejke, ljubavnice, sestre po mesecu, sa druge strane. Muslimanke, Latinoamerikanke, Afroamerikanke, Azijantkinje….. Nikada neću prestati da pričam o tome kako ti se divim zbog te sposobnosti i nežnosti sa kojom istovremeno brineš o svojoj porodici i o lezbejskoj zajednici. Jedva čekam sledeći ples sa tobom. I samo da te podsetim da si omiljena medju lezbejkama u celom regionu: Ako Igbala napravi žurku plesaćemo do zore! Neka ti lice obasja sunčeva svetlost draga Igbala. – Lepa. Tvoja Bukuruje.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s