Ljubav izvan granica: Pismo Lepi, Mojoj Feminističkoj Mentorki

Draga Lepa,

Uredništvo časopisa Kosovo 2.0 je i mene zamolilo da pišem o tome kako je biti medju prvim ’aut’ lezbejkama na Kosovu. Već više od mesec dana se borim sa sobom: o čemu da pišem? Pokušavam da se držim ideje o sebi kao  prvoj ženi koja se u bivšoj Jugoslaviji venčala sa ženom. Bila si na našem venčanju 1996, sećaš se? Rejčel, moja tadašnja partnerka je nosila krunu od cveća i haljinu. Ja sam nosila pantalone. Igrale smo na kiši, radosno, kao i svaki drugi par na dan  venčanja.

Ali oni koje sam nekada smatrala prijateljima na Kosovu, izokrenuli su našu predivnu priču.  Želela sam da napišem otvoreno pismo redakciji Kosovo 2.0 o licemerju samoproklamovanih ’aktivista za ljudska prava’ i novinara koji zaboravljaju na ljudska prava kada govore o homoseksualnosti. Pisali su klevete, lažne informacije, nazivajući naše venčanje orgijama na kiši. Umalo su upropastili ono što je trebalo da bude jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Kada smo se vratile na Kosovo, umesto čestitki i osmeha, Rejčel i ja  smo bile dočekane neprijateljskim i hladnim pogledima.

Samo uz podršku porodice sam mogla ostanem jaka i podnesem sve te predrasude. Da me porodica te 1996 nije podržala, možda danas ne bih bila ovde, već bih poput mnogih drugih gejeva i lezbejki potražila utočište van Kosova. Ovo me navodi na razmišljanje da pišem o svojoj porodici i koliko je za LGBT osobe značajna podrška porodice….

Medjutim, draga Lepa, i dalje mi nije prijatno da delim ove priče. Na Kosovu i danas još uvek postoje homofobični mediji koji traže senzacionalizam. Plašim se da bi ljudi mogli da zloupotrebe moje priče. Usred moje unutrašnje borbe oko toga kako da izrazim svoje misli pred skeptičnim, klevetnim, radoznalim, bilo kakvim čitaocima, dobila sam pismo od tebe.

Pročitala sam tvoje pismo mnogo puta i svaki put sam bila dirnuta. Podsetila si me na gorko – slatke devedesete: borbe koje smo vodile na Kosovu i naše dragocene zajedničke trenutke. Osetila sam potrebu da ti odgovorim. Nisu mi dovoljne dve stranice da napišem šta ti značiš meni i ženskom pokretu na Kosovu, ali ću pomenuti nekoliko značajnih priča.

Sećam se da smo obe nosile crne cipele te noći kad smo se upoznale. To je bilo 1995, moja prva poseta Beogradu. Džuli Mertus, profesorka iz SAD-a je pisala knjigu o ratnim iskustvima žena sa Kosova, iz Srbije i Bosne. Ispričala mi je da aktivistkinje iz Beograda svake nedelje stoje na ulici kako bi protestovale protiv politike Miloševićevog režima. Nisam joj verovala. Mislila sam da je cela Srbija protiv nas. Ali Džuli je bila uporna. Zainteresovala me je, i morala sam lično da se uverim.

Išle smo autobusom, i bilo mi je jako neprijatno. Evo me, Albanka sa Kosova, odlazim u srce zveri – Beograd – mesto iz kog je Milošević dirigovao strahovitim kršenjima ljudskih prava. ’ Zašto idem u Beograd, dok ljudi na Kosovu prolaze kroz pakao?’ Sedela sam premišljajući i kriveći se. A onda, ’BUM!’ pukla je guma.

Džuli je započela razgovor dok smo stajale ispred autobusa. ’ Imaš predivnu porodicu’, rekla je. ’Šta?’, nisam razumela. ’ Ti, Dženet i njen sin’. ’A ne’, rekla sam. ’Dženet je samo prijateljica, cimerka. Nismo zajedno.’

Ali Džulino pitanje me navelo na razmišljanje. Možda bih mogla da razgovaram sa njom o osećanjima koja imam već neko vreme. ’ Mislim… da,’ nastavila sam. ’Poljubila sam ženu, ali sam bila zbunjena.’ Džuli je bila prva osoba kojoj sam se poverila o svojoj seksualnosti. Do Beograda, ohrabrivala me je da prihvatim osećanja koja sam imala. Rekla mi je da ima mnogo ljudi širom sveta koji imaju osećanja slična mojim , pa čak su i u vezama; da žene mogu da žive zajedno kao porodica.

Kad smo stigle u Beograd, na sastanak Žena u crnom, prvi put u mom životu, sela sam pored tebe. Jasno se sećam tvojih prvih reči: ’Mmm, buč cipele.’ Pogledala sam te, verovatno bledo. ’Šta je buč?’ Pomislila sam. Nikad pre nisam čula tu reč. Nisam odgovorila. To je bio moj prvi susret sa ženama iz Srbije, u Beogradu. Nisam te poznavala. Nisam ti verovala.

Zatim smo otišle na protest. Nisam učestvovala, već sam sedela sa strane i posmatrala ponašanje žena iz Srbije. Želela sam da vidim da li je ono što je Džuli rekla tačno. Zaista: stajale ste na ulici držeći transparente protiv Miloševića, protiv rata u Bosni i Hercegovini, čak i protiv Miloševićevih dela na Kosovu,  poput zatvaranja škola na albanskom jeziku. Najviše me je dirnuo transparent na kojem je pisalo ’Albanke su naše sestre.’

Neki od prolaznika su bili ljuti; psovali su i vikali na vas. Drugi su vas nazivali ’Rugovinim kučkama’ po lideru mirnog protesta kosovskih Albanaca, Ibrahimu Rugovi. Ali ste nastavljale da stojite čvrsto, kao i svake prethodne srede od kako je počeo rat u Bosni i Hercegovini, 1992. Svake nedelje ste stajale jedan sat u tišini dok su vaša tela govorila protiv rata.

Nikada neću zaboraviti kada je jedan muškarac prišao i pljunuo te. Videla sam kako njegova pljuvačka polako klizi niz tvoje lice. Nisi se pomakla. Da se to meni dogodilo, prestala bih da držim transparent da bi se obrisala. Ali ti si bila jaka. Svojim telom si rekla tom muškarcu, ’Ti ne postojiš. Ja ovde izlažem svoje telo u znak protesta protiv onoga što se dešava, i ti me ne možeš zaustaviti. Čak ni pljuvačkom.’

Upravo tog momenta sam se povezala sa tobom, draga Lepa. Pokazala si mi model aktivistkinje u akciji. Do tog dana, za mene je akcija podrazumevala vikanje. Pokazala si mi da ponekad telo govori snažnije od reči. Zahvaljujući tebi sam otkrila novi aktivistički svet. Godinama kasnije, kada su na Kosovu 1998, pet hiljada žena stajale u tišini ispred Američkog kulturnog centra (koji je služio kao ambasada SAD-a) inspirisane tobom došle smo na ideju da stojimo mirno držeći rašireno belo platno: jedna strana je predstavljala mir a druga je bila prazna što je značilo da mi kao Albanke nemamo nikakva prava pa prema tome nemamo šta da napišemo.

Postala si moja feministička mentorka, Lepa. Dala si mi sjajne knjige koje su napisale: Odri Lord, Alis Voker, Andjela Dejvis. Naučila si me kako da se suprotstavim ugnjetavanju; i da ne mrzim sve Srbe, već  srpski režim.

Te noći nakon prvog protesta Žena u crnom na kom sam bila, došla sam na tvoju žurku. U sobi je bilo novih i starih prijateljica, uglavnom lezbejki. U početku sam bila nervozna. Pila sam i promatrala druge. Tu je stvoreno posebno mesto, gde sestre lezbejke mogu slobodno da igraju.

Ali pokušaj ovo da kažeš mojim čitaocima sa Kosova. Mnogi neće razumeti. Oni izjednačavaju lezbejstvo sa seksom, ne sa solidarnošću. Misliće da smo bile gole i pravile orgije. Nekako, oni ne mogu da shvate da LJUBAV I SEKS nisu ista stvar.  Da li heteroseksualni ljudi naskakuju jedni na druge čim se vide? Ne. Ni žene te noći nisu naskakivale jedna na drugu. Žene su jednostavno igrale, sretne, bezbedne, slobodne.

Dva sata kasnije sam shvatila ’Ovo je moja porodica. Ovde pripadam.’ Tog trenutka sam prvi put u životu prihvatila sebe. Sinulo mi je, ’BINGO!! Ja sam lezbejka.’ Konačno mi je postalo jasno šta su značila osećanja koja sam imala. Osetila sam eksploziju radosti i plesala kao nikada pre. Moje telo se osećalo oslobodjenim od zbunjenosti koju sam osećala tolike godine. Vratila sam se na Kosovo kao druga osoba. Osećala sam se oslobodjeno …. SLOBODNO.

Kako je neobično reći da sam se osećala oslobodjeno u Beogradu.  To je grad koji je bio (i za mnoge Albance sa Kosova) i dalje jeste epicentar svog zla: koren režima koji nam je uskratio sva prava. Čak i danas, draga Lepa, oklevam da otkrijem čitaocima da se ovaj spektakularni trenutak moje lične istorije dogodio upravo u Beogradu.

Zašto? Da li znaš šta su ljudi odavde rekli posle rata? ’Stranci cu su doneli homoseksualnost na Kosovo.’ Znam da zvuči presmešno, ali takve gluposti opstaju ovde, Lepa. Isti ti smešni ljudi će reći da je Beograd kao ’koren režima i svog zla’ uticao na mene da postanem lezbejka (što očigledno smatraju drugim oblikom zla, zaboravljajući da lezbejstvo podrazumeva ljubav, ne rat).

U svakom slučaju oni koji bi moj lezbejski identitet pripisali uticaju Beograda ne bi bili u pravu. Nije u pitanju samo ta noć. Već, onaj trenutak kad je pukla guma. Kad mi je Džuli dala prostora da pričam o svojim osećanjima i objašnjavala mi šta znači buč. Radi se o magiji koju sam, ne znajući zbog čega, osetila kada sam prvi put 1994, poljubila ženu.  Radi se o solidarnosti koju sam osetila u sobi punoj žena koje su me prihvatile kakva sam bila…. kakva jesam.

Ista ta solidarnost je postojala medju mojim sestrama, prijateljicama u sigurnim prostorima u podrumima, kada si nas posećivala ’90ih. To je osećanje iz Provinstauna. Tvoje priče o Provinstaunu mi pružaju nadu da ćemo možda jednog dana živeti u svetu u kom solidarnost dolazi pre homofobije koja je toliko godina gušila moja osećanja.

Osećanja su mi tako pomešana dok se prisećam tih vremena, draga Lepa.

Sećam se 1999. Zvala si me svake noći dok su NATO bombe padale. Preklinjala si me, ’Idi odmah. Znam šta se dogodilo u Bosni. Srbi će napadati još više zbog bombardovanja. Želeće osvetu. Ne možeš da veruješ čak ni komšijama Srbima’. Bila si potpuno u pravu.

Tu si bila ti, žena iz Srbije, iz Beograda, koju samo što sam upoznala, i pokušavala si da me zaštitiš. S druge strane tu je moja komšinica Srpkinja koju poznajem čitavog života. Odrasla sam igrajući se sa njenim sinovima.  Čim sam 1984 dobila prvu platu dala sam joj novac, jer nas je moj otac učio da uvek pomažemo onima kojima je pomoć potrebna. Usred bombradovanja, kad Albanci nisu mogli ništa da kupe, čak ni hleb, otišla sam kod nje da je pitam da li mogu da joj dam novac za cigarete. Ubrzo nakon toga, žena kojoj sam pomagala celog života, obavestila je policiju da se naša porodica i dalje krije u kući.

Policajci su došli naoružani, izgurali su nas iz kuće, oterali na železničku stanicu, primorali da satima stojimo na hladnoj martovskoj kiši, ugurali nas kao stoku u vozove preteći da će nas žive spaliti, pre nego što su nas naterali da hodamo uz minirano zemljište do ’ničije zemlje’ izmedju Kosova i Makedonije. Postali smo izbeglice.

Iako smo i same bile izbeglice, mi aktivistkinje smo radile sa preko 40,000 izbeglica u kampu Čegrane u Makedoniji. Došla si da nas posetiš. Nisi mogla da kažeš da si Lepa iz Beograda, pa si se predstavila kao Marija iz Italije. Nama, aktivistkinjama je mnogo značilo što si došla.

I evo nas danas, draga Lepa, 13 godina nakon rata. I dalje nepomično  stojiš na ulicama Beograda, držeći transparent. I dok Kosovo pregovara sa Srbijom, mi žene i dalje stojimo solidarno, pitajući naše vlade i svet, ’gde je pravda’? Gde je pravda za ono što je meni i mojoj porodici uradila policija; za to što smo videli srpske komšije kako kradu iz naše kuće? Gde je pravda za to što su kosovski Albanci izgubili penzije? Gde je pravda za žene koje su preživele silovanje, za hiljade mrtvih, za porodice nestalih osoba? Ti si prva žena iz Srbije koja je potpisala našu peticiju kojom zahtevamo pravdu za zločine koje je počinio srpski režim. I dalje si solidarno uz nas, draga Lepa.

Neki će možda reći da je moje pismo političko. Jeste. Naša tela su takodje političko pitanje. Naša seksualnost je politika, htele mi to ili ne. Zaista, život je političko pitanje, zar ne Lepa? Mogu samo da se nadam da će jednog dana naša politika ovde biti ista kao u Provinstaunu: gde nas ljudi dočekuju podjednako bez obzira na rod, etničku pripadnost ili seksualnost.

Nikada neću zaboraviti šta si uradila za narod Kosova i za mene, moja buč drugarice, feministička mentorko, sestro, moja Bukuruje.

Tvoja Igo

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s