ZAUVEK MIR U PROVINSTAUNU

lepa mladjenovic

Brižna zajednica za lezbejke i gej

                                    

Kada  je organizacija Gaea Fondacija iz Provinstauna, na okeanu naspram Bostona, odabrala da mi dodeli dvomesečnu stipendiju nisam umela ni da izgovorim ime ovog grada kako treba a kamoli znala gde se nalazi. Došla sam u septembru 2012 kako bih pisala o iskustvima lezbejke tokom rata.

Rodjena sam u državi zvanoj Jugoslavija koja je imala 22 miliona stanovnika. Rat iz devedesetih je ovu zemlju podelio na sedam različitih država: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru, Kosovo i Makedoniju. Odrasla sam u porodici u kojoj su oba roditelja bili idealisti. Kao mladi komunisti verovali su u Marksovu filozofiju radničkih prava i bezklasnog društva,  u samoupravnu državu sa ograničenim privatnim vlasništvom. Imala sam lepo detinjstvo kao devojčica koja je odrastala  u socijalističkoj zemlji i mislila sam, poput mnogih, da u Evropi nikada više neće biti ratova.

Partnerka me je napustila nešto malo pre rata i prilično dugo sam bila neutešna.  Jedna prijateljica je donela stare kasete Kris Vilijamson, Meg Kristijan i  Lavander Džejn pa smo ih tih godina slušale u mojoj kuhinji – sve imena legendarnih prvih  lezbejskih pevačica.  Tada smo se mi lezbejke okupljale u mom stanu i nazivale Slobodna Lezbejska Republika jer u to vreme još nismo imale lezbejsku organizaciju. Ali imale smo feminističku grupu Žene i društvo pa smo planirale feminističke aktivnosti, pričale, igrale u kujni i sanjarile o lezbejskom ostrvu na kom se neprestano sluša lezbejska muzika.  Zato su u ovom tekstu citati iz pesama predivne Kris Vilijamson.

Rat je počeo 1991 godine. Podstakao ga je srpski režim iz Beograda, grada u kom sam živela. Sve susedne države bivše Jugoslavije su doživele oružanu agresiju. Život mi se potpuno promenio. Nekoliko nas feministkinja smo osnovale Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja za pružanje direktne podrške ženama koje su preživele silovanje i druge oblike seksualnog nasilja u ratu, i tu sam radila kao feministička konsultantkinja.  Takodje smo pokrenule feminističku, antiratnu, antifašističku grupu Žene u crnom protiv rata i svake srede izlazile na ulicu kako bi stojeći protestovale protiv srpskog režima koji je pokrenuo rat. Oblačile bi smo se u crno i stajale u ćutanju jer je već bilo previše žrtava i previše reči.

Ratovi na teritoriji bivše Jugolavije su trajali od 1991 do 1999. Do kraja rata 120,000 gradjana je ubijeno. Osećam potrebu da ovaj broj još jednom ponovim, da prekinem rečenicu koju pišem i kažem još jednom….. 120,000 ljudi. To bi bila populacija veličine četrdeset gradića Provinstauna. Trudila sam se da tokom ratnog perioda održavam svoj aktivistički život u sinhroniji sa lezbejskim identitetom ali mi to uglavnom nije polazilo za rukom. Često sam bila ispunjena osećajem sramote i krivice, kao i nelagodom i neznanjem kako da napravim ravnotežu izmedju rata i moje lezbejske žudnje. Kako da spojim ljubav i zadovoljstvo usred zastrašujućih ratnih vesti.  Nacionalizam je naše identitete sveo na  ’naše’ i ’neprijatelje’ i ničega više nije bilo. Pa ipak, feministički aktivizam i brižna ženska solidarnost koja se ogledala  u malim svakodnevnim delima me je lečila. Osloni se na mene, ja sam tvoja sestra/ tvoja prijateljica

Evo me pokraj plavog okeana, okružena sunčanim, peščanim plažama, živim medju lezbejkama i gej muškarcima koji su odlučili da se presele u Provinstaun, grad u državi Masačusets, prvoj u SAD koja je 2004 godine legalizovala istopolne brakove. Pre dolaska ovde sam mislila da ću biti u malom gradu i samo pisati. Ali kada sam shvatila da sam se zatekla u raju za lezbejke i gej muškarce, prenela sam posao u kafić, kako bi direktno osetila ljude.  Uronila sam u knjige o Provinstaunu kako bi naučila nešto o istoriji regiona pod nazivom Nova Engleska i razumela – zbog čega je ovo mesto, za mene kao feministkinju lezbejku koja dolazi sa Balkana tako posebno. Otkrila sam da su mnogi umetnici i pisci, zaljubljenici u prirodu, vekovima pre mene bili očarani ovim mestom zbog njegovog jedinstvenog geografskog položaja, prirode i kvaliteta sunčeve svetlosti. Saznavala sam o slikarima i ribarima, prvim udruženjima portugalskih žena, prvim pozorištima, gej noćnim klubovima, kitovima i mnogo više.  Najviše me je iznenadio broj lezbejki i gej muškaraca koji su u proteklih pedeset godina odlučili da se ovde zauvek nastane.  Pitala sam neke od njih, tokom svog dvomesečnog boravka, zbog čega su odabrali baš ovaj grad da u njemu žive. Njihovi odgovori otkrivaju neverovatne nadahnute vizije i sada ću malo o tome.

Prvo, mnogi od njih su rekli da se ovde osećaju bezbedno.  U svojim lezbejskim i gej telima osećaju sigurnost da izlaze u javnost i budu prihvaćeni kakvi jesu. U ovom gradu sigurnost znači da praktično nema zločina iz mržnje (premda se pre tri godine dogodio jedan), a prema dnevnoj policijskoj statistici koja se može pronaći  na internetu, stopa kriminala uopšte je veoma niska.  Poverenje je vrednost koju komšije medjusobno dele što pokazuju širom otvorena dvorišta i činjenica da većina ljudi ne zaključava ulazna vrata svojih kuća.  Poverenje je mala prodavnica u glavnoj ulici:  cveće i povrće stoji na malom stolu, a mušterije su zamoljene da novac za ono što žele da kupe stave u žutu kutiju.  Mnogo puta sam kupila paradajz i krastavac na ovaj način, osećala se posebnom i fotografisala moju omiljenu prodavnicu poverenja.  Stipendija koju mi je dodelila Gaea Fondacija kako bih mogla da boravim i pišem potpuno sama u šarmantnoj i prelepoj kući je takođe poverenje.  Niko me nije pitao čime se bavim tokom boravka u Provinstaunu. U sred brižne zajednice pruženo mi je bezuslovno poverenje. Kako je to neverovatno.  Poput svetlosti u tami/ Neko vreme ću te grliti

DSCF1737

Afroamerikanka koja se u ovaj grad preselila pre 15 godina, gej tip koji je pre 20 godina tražio utočište zbog svog HIV statusa, umetnica u električnim invalidskim kolicima koju sam srela jednog sučanog dana u blizini luke…. svi oni su mi rekli „Ovde se osećam bezbedno“.

U koncertnoj dvorani vidim dve žene, očigledno prijateljice, kako se grle. Celim telima se grle toplo, sa rukama na ramenima i ledjima nežno dodirujući jedna drugu. Dok slobodno posmatram njihov prijatan dodir osećam godine lezbejskog sestrinstva.

Jedan mušakarac hoda ulicom na takav način da bih rekla da je reč o gej muškarcu koji živi u Provinstaunu, zvižuduće i na sebi ima majcu sa natpisom: ’Budi osoba kakva bi tvoj pas želeo da budeš’.

Moja nežna, sedokosa komšinica mi priča kako je u prodavnici čula ženu koja je rekla da je nešto ’Odvratno’. Komšinica je rekla da jako dugo nije čula ovu reč izgovorenu na tako ružan način, pa se okrenula da vidi o čemu se radi te je shvatila da je žena turistkinja koja komentariše dvojicu koji su po njenom mišljenju ’najsladji gej par’:  ’A ne, ne možete u ovom gradu to reći za gej par. Mora biti da ste na pogrešnom mestu, gospodjo’.

Petorica gej muškaraca sede ispred kafića u koji dolaze lokalni ljudi. Glasno se smeju. Razgovor se u jednom trenutku nastavlja, i čujem u tišini Provinstauna jednog od njih koji kaže: „Oprostio sam svima u gradu“.

Mnogo ljudi je takođe navelo da vole ovaj gradić jel osećaju slobodu da prave različite životne izbore, kao lezbejke, gej muškarci, strejt ljudi i…  Svako u ovom gradu ima šansu da se oseća lagodno iako je okružen najrazličtijim vrstama tela. Ovo nazivamo politikom različitosti.  Nije tako lako živeti ovu politiku kao što to zvuči,  posebno kad imamo u vidu  da su u svima nama utisnuta neka ograničenja. Ali upravo ovde svako može da uvežbava slobodu, kako je revolucionarna socijalistkinja, Roza Luksemburg, pre sto godina objasnila:  Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga ko razmišlja drugačije. Tako da, ukoliko ne volite kros dresere (corss-dresser) – mladiće koji se tokom dana šetaju obučeni u ženska odela, ili drag kvins (drag queens) – one koji uveće glume žene, ili bejbi bučice – mlade lezbejke, dajks on bajks – lezbejke na motorima u kožnim jaknama, velike – ’buce’ lezbejke, ’medvede’ (bears) – ’buce’ gej muškarce koji vole da jedu, Anonimne gej ex-alkoholičare, strejt ljude ili lezbejske mladence koje prolaze gradom u sportskim kabrioletima …. ovo je grad u koji treba da dodjete i uvežbavate slobodu na sigurnom mestu.  Oni svi ovde zajedno žive i niko nije ugrožen.  Upravo na ovom mestu imamo šansu da otvorimo naše stavove i naša često fragmentirana tela i počnemo da prihvatamo drugačije izbore egzistencije koji ne narušavaju Drugog. Ovo je jedno od retkih mesta gde ćete ih zateći sve ugnježdene u jednoj dugačkoj sunčanoj ulici, gde su se  praktično odomaćili a  toliko su različiti da jedva da mogu da ih smestim u jednu rečenicu.

Treći razlog zbog kog su mi ljudi rekli da su se ovde preselili je zajednica-koja-se- brine. Mnoge lezbejke u Provinstaunu su mi rekle da tu imaju jako dobre prijateljice: Brinemo jedna o drugoj, rekle su… Brinu za komšije,  za one kojima je potrebna pomoć, životinje, okean, peščane dine, prirodu. Sve ovo sam osetila hodajući ulicama tokom dva meseca. Ne biste poverovale koliko puta su mi prolaznici, širokih osmeha rekli Ćao, uživaj u danu.  Shvatila sam da je briga takođe vrednost koja je organizovana u gradu kroz volontersku podršku, e – mail liste ili razne vesele događaje koji se organizuju kako bi se prikupio novac za osobe sa invaliditetom, beskućnike, žene koje su preživele nasilje, obolele od raka dojke, druga zdravstvena pitanja, za one koji imaju HIV/AIDS, napuštene životinje i mnogo drugih stvari. Postoje teorijska istraživanja i knjige napisane o tome kako jedno brižno društvo treba da izgleda, o poverenju i odgovornosti gradjana i institucija, o feminističkoj etici brige i sličnim temama koje ja kod kuće proučavam i volim – a sada otkrivam da sam se našla u zajednicu koja je sama po sebi takva!

Priroda 042

Kada u sebe pustiš život/ Sve stvari isplove pred tobom

 

Ovde sam isto tako saznala da deo SAD koji se zove Nova Engleska ima jedinstvenu istoriju razvoja demokratskih oblika lokalnog upravljanja. Bila sam zadivljena kad sam saznala da Provinstaun u kome živi 3,000 stanovnika funkcioniše na principu samoupravljanja sa otvorenim gradskim sastancima, koji ponekad traju do kasno posle ponoći i na kojima svi gradjani mogu da iskažu svoje mišljenje i glasaju o opštinskim pitanjima.  Odgovorni za koordinaciju i primenu gradskih odluka su pet ’izabranika’ i menjaju se svake tri godine. Ovo je jedinstven primer da su demokratski principi sprovodeni u delo na svakodnevnom nivou.

A sve ovo pišem samo da bih rekla da s obzirom da dolazim iz bivše ratne zone tražim argumente da dokažem sebi da mi strukture i vrednosti koje gradjani Provinstauna dele i po kojima žive, pružaju uverenje da u njemu rat ne bi mogao  započeti. Nešto slično sam mislila pre dvadeset godina i o mom gradu, ali se pokazalo da nisam bila u pravu. I sve do danas nacionalističke stranke koje vladaju Srbijom proizvode jezik mržnje protiv ’neprijatelja’ na svakodnevnom nivou – zbog čega nemam nikakve garancije da je rat završen.

Odavde iz Provinstauna ne mogu da napišem dovoljno e-mejlova prijateljicama lezbejkama i gej prijateljima kod kuće, u kojima im šaljem slike običnih lezbejki i gej muškaraca koji se drže za ruke i hodaju glavnom ulicom potpuno lagodno.  Ovde živi puno sredovečnih i starih lezbejskih i gej parova kakve u Srbiji nikada nismo videle u javnosti. Samo u teoriji znam da bi oni mogli da postoje u mom gradu. Ali, oni tako slobodni mogu biti vidjeni samo u nekoliko mesta u svetu. Provinstaun je jedno od tih mesta.  Osećam da su odlučili da se odmore konačno od dugogodišnjeg iscrpljivanja u homofobičnom društvu i pruže sebi svakodnevnu radost u ovom predivnom gradu u kom će biti smatrani normalnim. Kako je to predivno.

A_Provincetown14

I samo da podsetim da je Provinstaun poznat ne samo kao jedno od prvih gej turističkih odredišta, već i kao jedno od deset najboljih mesta naklonjenih psima u SAD. Moj omiljeni natpis ispred kuće je: Mi ovde imamo naviku da razmazimo kuce i mace!  Takodje sam saznala da tokom godine ima mnogo godišnjih dešavanja poput Ženske Nedelje tokom kojih stotine lezbejki dolaze na predstave, komedije i koncerte, sportska dešavanja, zatim postoji Vikend obojenih žena, pa Porodični Prajd Vikend, nedelje pozorišta i nedelje džeza…. i u sred avgusta kad je najveća gužva, Karneval parada na kojoj se na ulici igra i skandira medju zastavama duginih boja.  Eno ga čarobni  plavi brod u plavoj laguni…

Odjednom je jednog dana počela da pada kiša dok sam šetala sa prijateljicom, ali  bila sam pripremljena jer tek što sam kupila kišobran duginih boja. Uzbudjena i ponosna, otvorila sam ga prvi put u životu i – pogodite šta se dogodilo? U narednih pet minuta, srela sam još šest ljudi koji su nosili svoje kišobrane duginih boja! Ah, to je sreća, pomislila sam. A ovo je samo jedan od brojnih sličnih događaja koji su me svakog dana dovodili do suza radosnica. Ponekad hodam ulicom i razmišljam kako sam ja predstavnica lezbejki koje žive širom drugih kontinenata – gde je ovakav jednostavan običan život samo san.  Jednom gej prijatelju sam poslala siliku karnevala u Provinstaunu sa mnogo zastava duginih boja koje se vijore na suncu iznad glava veselih ljudi, a on je odgovorio: Ova fotografija me podseća na neku scenu iz holivudskog filma,  za koju bih čak i ja prokomentarisao da pomalo preteruju.

A_Provincetown2

Političko ratovanje protiv lezbejki, gej muškaraca  i kvir osoba je konstanta u našim aktivističkim životima. Samo prošle nedelje, dvojica gej aktivista su brutalno pretučeni na ulici, u regionu iz kog dolazim,  jedan u Skoplju u Makedoniji, drugi u Beogradu.  Jedina Parada ponosa pre dve godine u Beogradu održana je uz prisustvo 4000 policajaca koji su štitili nas 600 aktivistkinja i aktivista od 4000 mladih muškaraca ultra nacionalista koji su se pojavili da bi nas zastrašivali i prebijali.  U naredne dve godine, državni Savet bezbednosti Srbije je oba puta zabranio Paradu ponosa. Zbog toga osećam odgovornost da neprestano govorim i informišem lezbejske, gej i kvir zajednice, koje su po kontrolom fundamentalističkih vlada širom sveta, da je drugi način moguć. Ova činjenica je velika kao i sam život, i čitav svet treba da zna za ovo.  Sada sam ovde, upravo u tom mestu uživanja okružena dobrim i velikodušnim ljudima i osećam ljubav prema sebi kao lezbejki – lečim svoje telo i dušu od svih proteklih godina života u strepnji homofobije. Hvala brojnim neimenovanim i imenovanim ženama i muškarcima koji su se borili tokom proteklih sto godina u SAD-u i širom sveta kako bi političke i društvene prostore načinili dostojanstvenim za život pun ljubavi. Hvala mojim sestrama i braći, svim osobama za svaki pojedinačni hrabri čin, poljubac ispred gradske skupštine, iskazivanje naše dragocene lezbejske, gej, ili trans žudnje kroz muziku, književnost, poeziju, pozorište, dane i noći provedene u organizovanju, lobiranju, vikanju na uličnim marševima….. svi vaši napori doveli su do ovog velikog uspeha za sve nas. Žene večeras pevaju

http://www.youtube.com/watch?v=aNv-bKUyBVw

Provinstaun,

29 oktobar 2012

Prevod Jodie Roy

LesSport9

provincetown 054

provincetown 130

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s