IZVEŠTAJ POVODOM PROTESTA U ZNAK OBELEŽAVANJA 20 GODINA OD POČINJENIH ZLOČINA SEKSUALNOG NASILJA U FOČI U ORGANIZACIJI ŽENA ŽRTVA RATA

Obeležavanje 20 godina od počinjenih zločina seksualnog nasilja nad ženama u Foči održao se 23. avgusta u organizaciji Žena žrtva rata. Komemoraciji je prisustvovalo oko 60 žena iz Bosne i Hercegovine koje su preživele seksualno nasilje na području Foče, a solidarnu feminističku podršku pružile su i dve članice radikalne feminističke organizacije amazonke i aktivistkinje Žena u crnom – Ana Pandey i Zorica Spasojević.

Komemoracija se sastojala od obilaska koncentracionog logora Partizan, polaganja cveća, gde su žene žrtve rata proučile Fatihu i stajanja ispred Kazneno-popravnog doma. Članice Udruženja su tokom protestne šetnje nosile veliki transparent na kojem su bila napisana imena logora u Foči gde su bile zatočene i žene i muškarci, kao i fotografije i imena osudjenih ratnih zločinaca. Niti jedan od ovih objekata nema spomen obeležje kojim bi bilo ukazano da su tu počinjeni ratni zločini. Logor Partizan renoviran je i sada je opet sportska hala.

Žene su stigle u Foču organizovanim autobusom, uz pratnju policije. Nijedna od žena koja je preživela silovanje u ratu ne živi više u Foči, ne samo zato što ih mesta zločina podsećaju na preživljene traume, već i zato što je većina silovatelja, kao i stražara koji su bili saučesnici u zločinu, i dalje na slobodi. Početak protesta bio je zakazan za 12 časova. U Foči je bilo blizu 40 stepeni i ulice grada bile su uglavnom prazne. Medjutim, ni ovako visoka temperatura vazduha nije sprečila nasilnike i ratne zločince da se okupe u kafićima odakle su neometano dobacivali omalovažavajuće komentare i slikali učesnice komemoracije putem mobilnih telefona. Pripadnici policije bili su ispred Kazneno- popravnog doma i štitili su objekat.  Vlasti u Foči nisu dozvolile  članicama udruženja da pređu kapije Kazneno- popravnog doma, tako da smo bile prinuđene da komemoraciju održimo ispred objekta. Mnoge žene su ponovo prolazile kroz preživljene traume.

Podsećanje

Po popisu od 1991. Foča je imala oko 40.500 stanovnika, 52 odsto Muslimana i oko 45 odsto Srba. Presudama je utvrđeno da su srpske snage aprila 1992. godine zauzele grad, nakon čega su usledila uništavanja, ubistva i teror širokih razmjera nad nesrpskim stanovništvom. Za nedelju dana sprska vojska je zauzela grad, i nastavila borbe u okolnim selima. Nekoliko hiljada ljudi sa muslimanskim imenima je pobeglo prema Konjicu i Sutjesci. Srpski vojnici upadali su u kuće muslimanskih porodica, odvajali žene od muškaraca, devojke za silovanje, a muškarce za prisilni rad. Nakon zauzimanja grada Foče, hiljade muslimanskih i hrvatskih stanovnika je bilo uhapšeno.

Srpske snage odvajale su žene od muškaraca i nezakonito ih pritvarali po raznim objektima, ili ih naprosto držali u kućnom pritvoru. Prilikom upada u kuće vojnici su odvajali mlade žene i prisilno ih odvodili u “prihvatno mesto” Buk Bijela, naselje nekih desetak kilometara van Foče. Tu su ih prvo silovali. Odatle su ih prebacivali u fočansku gimnaziju u centru grada, i u sportsku halu Partizan. Gimnazija i hala su ubrzo postali logori za silovanje. Optužnica beleži da je tu, u nehumanim uslovima, 105 žena bilo zaključano i sistematski silovano od aprila do sredine avgusta 1992, a neke do januara 1993. [1]

Kazneno-popravni dom u Foči, jedan od najvećih zatvora u bivšoj Jugoslaviji, bio je glavni zatvorski objekat za muškarce. Dokumenti izjava svedoka pred Haskim sudom beleže da su u KP domu, od aprila 1992. do oktobra 1994, bili zatočeni civili muslimanske nacionalnosti, od 16 do 80 godina. IRCR[2] je dobio izveštaj od 588 nestalih od strane rodjaka zatočenih u KP domu u toku rata.

   

Medjunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju- retributivna pravda

 

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju-MKSJ (International Criminal Tribunal for Former Yugoslavia -ICTY) formiran je 1994. godine. Mnoge feminističke ekspertkinje sarađivale su u izradi njegovog statuta. U okviru MKSJ, silovanje je po prvi put okarakterisano kao ratni zločin u medjunarodnom krivičnom pravu. Vrhovni sud Medjunarodnog tribunala u Hagu za ratne zločine počinjene u ratovima u bivšoj Jugoslaviji osudio je 12. juna 2002. trojicu muskaraca srpske nacionalnosti (Kunarac, Kovač, Vuković) za seksualno nasilje nad ženama muslimanske nacionalnosti. Njih trojica proglašeni su ratnim zločincima i kažnjeni zatvorom od 28, 20 i 12 godina, a u obrazloženju presude na 127 stranica stoji da su osudjeni zbog seksualnog zlostavljanja 105 žena 1992. u Foči. Zbog silovanja, mučenja i držanja 105 žena u uslovima ropstva osudjeni su za zločin protiv humanosti i kršenje običaja i zakona rata. Neke od njih, među kojima i devojčice stare 12 i 13 godina, mesecima su robovale po privatnim kućama, gde su silovane, često premlaćivane i zlostavljane.

MKSJ je po prvi put proglasio silovanje za zločin protiv čovečnosti.  Od ukupno 161 osobe optužene za seksualno nasilje, MKSJ je teretio 78 osoba. Zaključno sa krajem 2011. godine, 28 osoba je osudjeno, a još 20 je u različitim fazama postupka, uključujući Radovana Karadžića i Ratka Mladića, optužene za korišćenje seksualnog nasilja kao orudja genocida. Šest osoba je prosledjeno sudovima u bivšoj Jugoslaviji i naknadno osudjeno. Optužnice su povučene protiv 5 lica, a osam osoba je umrlo pre završetka sudjenja. Jedanaeest osoba je oslobodjeno optužbi za seksualno nasilje.[3]

Ženske organizacije u Federaciji Bosne i Hercegovine 2007. godine uspele su u lobiranju za unapredjenje zakona koji priznaje žene silovane u ratu kao civilne žrtve rata, koje sada imaju pravo na nadoknadu od države.  Aktivistkinje su izvestile da je oko 700 žena registrovano za ovu nadoknadu –  mesečnu sumu, dovoljnu da pokrije visoku cenu lekova.

Aktivistička feministička odgovornost- izražavanje solidarnosti sa ženama koje su preživele seksualno nasilje

 

Naša motivacija, kao radikalnih feministkinja, bila je da svojim prisustvom i svojim telima izrazimo solidarnost sa ženama koje su preživele silovanje u ratu – htele smo da pokažemo da znamo da je počinjen genocid i zločini seksualnog nasilja nad ženama u Bosni i Hercegovini, da osećamo odgovornost jer su zločini počinjeni u naše ime od strane vojnika srpske nacionalnosti, htele smo da pokažemo da osećamo bol žena koje su preživele silovanje u ratu.

Bakira Hasečić, predsednica udruženja Žena žrtva rata, koja je preživela silovanje u ratu podelila je sa nama svoju strepnju da će mali broj žena dočekati da svi silovatelji iz Foče budu osudjeni „Sve nas je manje i oni jedva čekaju da nas nema“.

Neke od žena su nam zahvaljivale što smo došle, neke su nam pričale strahote koje su preživele užurbano i usplahireno, kao da se sve ponovo odigrava pred njihovim očima. Iz razgovora sa ženama, stekle smo utisak da neke od njih i dalje preživljavaju svaki trenutak zatočeništva i nasilja u snovima, a da većina njih živi u siromaštvu. One su heroine koje 20 godina istrajavaju u potrazi za pravdom.

Sramota i krivica žena koje su preživele silovanje i duge oblike seksualnog nasilja, zapravo je sramota država i društva u regionu, a pre svega predstavnika vlasti u Srbiji koji i dalje negiraju odgovornost za počinjene zločine. Kako je retributivna pravda samo jedan mali deo pravednosti, kao radikalne feministkinje smatramo da je važna i reparacija kao i da je isceljenje žena jedan od važnih uslova za dostizanje pravednosti. Odgovornost zajednice je da istakne da je krivica i sramota silovatelja i da se i na taj način izrazi poštovanje prema ženama.

Razgovori sa ženama koje su preživele silovanje u ratu podstakli su nas da razmišljamo koliko je važno iskazati solidarnost sa ženama koje su preživele silovanje u ratu. Smatramo da je naša odgovornost, kao feministkinja i aktivistkinja Žena u crnom iz Srbije, da nastavimo da govorimo, pišemo i protestujemo da bi se zločini silovanja u ratu pamtili i da se ne bi ponovili.

Info

Za one koje žele da saznaju više o tome kako žive žene koje su preživele silovanje u ratu želimo da saopštimo da će novi broj fanzina amazonki biti posvećen temi silovanja u ratu, takodje predlažemo deo  iz dokumentarnog filma o Sabini Salčinović, koja je preživela silovanje u ratu i nakon 20 godina i dalje ima snage da javno iznosi lično iskustvo zalažući se da gradjansko dostojanstvo bude jednako za sve –

http://www.youtube.com/watch?v=9WHDWOq_FK8

kao i tekst Lepe Mladjenović objavljen u časopisu Danas 2003. godine. http://joannestle.com/livingrm/lepa/lepa20030118foca1992Danas.html

Rekostrukcija Ženski fond finansijski je podržala prisustvo aktivistkinja na ovom skupu obezbedivši putne troškove i troškove prenoćišta u Goraždu. Želimo da se zahvalimo na solidarnoj feminističkoj podršci i organizaciji Žene na delu, organizatorkama protesta Žena žrtva rata i posebno Esmi Drkendi koordinatorki projekta Kuća SEKA u Goraždu na logističkoj podršci.

U ime radikalne feminističke grupe amazonke,

Zorica Spasojević,

Septembar, 2012


[2] ICRC Special Report, “The Issue of Missing Persons in Bosnia-Herzegovina, Croatia, and the Federal Republic of Yugoslavia,” February 1, 1998.

[3] Podaci iz propratnog materijala za film Kraj nekažnjivosti: seksualno nasilje pred Tribunalom, izvršni producent Nerma Jelačić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s